Hajde, Jovo, nanovo

Herceg Novi – Filmski festival u Herceg Novom, sada i sa dodatkom u svom nazivu – „Montenegro film festival”, čini nešto što uopšte nije bilo neophodno. Menja koncepciju. Od festivala filmske režije, po čemu je bio poznat, slavljen i zapravo unikatan u ovom delu Evrope, u svom 23. izdanju postaje nešto što se, u najkraćem, može definisati kao bleda kopija Festivala autorskog filma u Beogradu, sa pogledom na Sarajevo film festival.

Festival duge tradicije tako ponovo kreće po principu „Jovo nanovo” i „istorija počinje od mene”. Potpuno bespotrebno, no tako su odlučili njegovi novi čelnici – reditelj i producent Srdan Golubović, ujedno i važna figura beogradskog Festivala autorskog filma, i novi Upravni odbor pod predsedničkom palicom Stevana Koprivice i članovima Milenom Dravić, Brankom Baletićem, Mirom Purivatrom (direktor Sarajevo film festivala) i Milošem Paramentićem (direktor beogradskog Festa).

Golubović je uz pomoć beogradskog distributera Igora Stankovića, ujedno i producenta Autorskog festivala, sastavio filmski program koji i nije baš najsvežiji, sa blagim fokusom na takozvanu istočnu Evropu. Dobar deo filmova je star bar dve godine, mnogi od njih su u regionu već viđeni, medijski prežvakani i nagrađivani. Ali, šta je tu je – u Herceg Novom ovih dana koplja u borbi za „Zlatnu mimozu” ukrštaju filmovi : „Bjuik rivijera” Gorana Rušinovića, „Nije kraj” Vinka Brešana, „Forekast” Zornice Sofije, „Najsrećnija devojka na svetu” Radua Judea, „Beogradski fantom” Jovana Todorovića, „Turneja” Gorana Markovića, „Snijeg” Aide Begić, „Korekšen” Tanosa Anastopulosa, „Pandorina kutija” Ješim Ustoglu, kao i jedina dva svežija filma – „Đavolja varoš” Vladimira Paskaljevića i „Čekaj me ja sigurno neću doći” Miroslava Momčilovića.

Posle uspešne svetske premijere, nedavno na Festivalu u Karlovim Varima, Paskaljevićev film imaće večeras susret sa publikom na Kanli kuli. I do hercegnovskog festivala su stigli odjeci odličnih kritika koje je ovaj film dobio u američkom časopisu „Varajeti” i britanskom „Gardijanu”.

– Stilizovana crna komedija o životu u savremenom Beogradu, satira moralne bede koja se nadnela nad Srbijom, „Đavolja varoš” predstavlja snažan debi reditelja i scenariste Vladimira Paskaljevića. Sličan „Buretu baruta”, filmu njegovog oca iz 1998. godine, i ovaj je divlje smešan ali zastrašujući, apsurdan ali i verovatan. Film koji predstavlja nemilosrdan ekspoze nacionalnog karaktera, sa učešćem vrhunskih glumaca koji tumače gradske žitelje, čiji se životi prepliću u toku vrućeg letnjeg dana dok se nacionalne teniske zvezde takmiče na važnom turniru. Ovaj vispreno strukturisan film trebalo bi da napravi veliki posao povodom domaće distribucije u novembru sa izgledima i za specijalizovanu inostranu distribuciju, piše u kritici za „Varajeti” kritičarka Alisa Sajmon, ističući, između ostalog, i „oštru, čistu, precizno ukadriranu HD fotografiju talentovanog Milana Spasića koja naglašava osećanje slike društva pod mikroskopom” kao i „montažu koja dinamično prati akciju i čini film žestokim u svih 82 minuta”.

Kritičar „Gardijana” Ronald Bergan naziva film Vladimira Paskaljevića „impresivnim celovečernjim prvencem i zift-crnom srpskom komedijom”. Bergan ističe da je Paskaljević izuzetno vešto uspeo da čitavu lepezu različitih likova, čije se sudbine prepliću u kratkom vremenskom periodu, povede od urnebesne komedije do patosa i to unutar jedne iste scene.

– Postoji jedna pogotovo smešna scena u kojoj mladić pokušava da izmami novac od oca koji umire, da bi snimio film u kojem će Srbe predstaviti kao potpune ludake a sve sa ciljem da tako udovolji Zapadu, a zatim mu svira muzičku numeru iz filma – kaže Bergan i dodaje: „Iako sam naslov filma upućuje na Beograd, a pojedini delovi su i refleksija građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, potpuno nepredvidiv zaplet o korupciji, seksualnoj pervertiranosti i nedostatku humanosti, čini da film može da odjekne i na međunarodnoj sceni”.

Od kada je svetsku premijeru imao na međunarodnom Sinema siti festivalu u Novom Sadu, i novi film Miroslava Momčilovića prate dobre kritike. „Čekaj me, ja sigurno neću doći” je već okarakterisan kao duhovita i pitka komedija, a zapravo veoma ozbiljna priča o tragikomičnim ljubavima tridesetogodišnjaka koji su se našli u isprepletenim ljubavnim krugovima, i to u trenutku kada je svako od njih u raskoraku sa svojim ljubavnim partnerom. Momčilovićev film se odlikuje izvrsno vođenom i sjajno odabranom glumačkom ekipom, dobrim ritmom i nepretencioznim rediteljskim postupkom koji je udahnuo likovima puno autentične životnosti.

Sa ovim filmom, koji bi u redovnoj distribuciji na jesen mogao da ima zaista zavidan broj gledalaca, 7. avgusta na Kanli kuli, biće završen takmičarski program Festivala u Herceg Novom. Odluku o pobednicima, dobitnicima „Zlatne mimoze” i drugim odličjima, doneće do tada žiri koji radi u sastavu dva producenta i samo jedan reditelj – producenti Dane Hočevar iz Slovenije i Laslo Kantor iz Mađarske i naš reditelj Darko Bajić (?).