Хајде, Јово, наново

Херцег Нови – Филмски фестивал у Херцег Новом, сада и са додатком у свом називу – „Монтенегро филм фестивал”, чини нешто што уопште није било неопходно. Мења концепцију. Од фестивала филмске режије, по чему је био познат, слављен и заправо уникатан у овом делу Европе, у свом 23. издању постаје нешто што се, у најкраћем, може дефинисати као бледа копија Фестивала ауторског филма у Београду, са погледом на Сарајево филм фестивал.

Фестивал дуге традиције тако поново креће по принципу „Јово наново” и „историја почиње од мене”. Потпуно беспотребно, но тако су одлучили његови нови челници – редитељ и продуцент Срдан Голубовић, уједно и важна фигура београдског Фестивала ауторског филма, и нови Управни одбор под председничком палицом Стевана Копривице и члановима Миленом Дравић, Бранком Балетићем, Миром Пуриватром (директор Сарајево филм фестивала) и Милошем Параментићем (директор београдског Феста).

Голубовић је уз помоћ београдског дистрибутера Игора Станковића, уједно и продуцента Ауторског фестивала, саставио филмски програм који и није баш најсвежији, са благим фокусом на такозвану источну Европу. Добар део филмова је стар бар две године, многи од њих су у региону већ виђени, медијски прежвакани и награђивани. Али, шта је ту је – у Херцег Новом ових дана копља у борби за „Златну мимозу” укрштају филмови : „Бјуик ривијера” Горана Рушиновића, „Није крај” Винка Брешана, „Форекаст” Зорнице Софије, „Најсрећнија девојка на свету” Радуа Јудеа, „Београдски фантом” Јована Тодоровића, „Турнеја” Горана Марковића, „Снијег” Аиде Бегић, „Корекшен” Таноса Анастопулоса, „Пандорина кутија” Јешим Устоглу, као и једина два свежија филма – „Ђавоља варош” Владимира Паскаљевића и „Чекај ме ја сигурно нећу доћи” Мирослава Момчиловића.

После успешне светске премијере, недавно на Фестивалу у Карловим Варима, Паскаљевићев филм имаће вечерас сусрет са публиком на Канли кули. И до херцегновског фестивала су стигли одјеци одличних критика које је овај филм добио у америчком часопису „Варајети” и британском „Гардијану”.

– Стилизована црна комедија о животу у савременом Београду, сатира моралне беде која се наднела над Србијом, „Ђавоља варош” представља снажан деби редитеља и сценаристе Владимира Паскаљевића. Сличан „Бурету барута”, филму његовог оца из 1998. године, и овај је дивље смешан али застрашујући, апсурдан али и вероватан. Филм који представља немилосрдан експозе националног карактера, са учешћем врхунских глумаца који тумаче градске житеље, чији се животи преплићу у току врућег летњег дана док се националне тениске звезде такмиче на важном турниру. Овај виспрено структурисан филм требало би да направи велики посао поводом домаће дистрибуције у новембру са изгледима и за специјализовану инострану дистрибуцију, пише у критици за „Варајети” критичарка Алиса Сајмон, истичући, између осталог, и „оштру, чисту, прецизно укадрирану ХД фотографију талентованог Милана Спасића која наглашава осећање слике друштва под микроскопом” као и „монтажу која динамично прати акцију и чини филм жестоким у свих 82 минута”.

Критичар „Гардијана” Роналд Берган назива филм Владимира Паскаљевића „импресивним целовечерњим првенцем и зифт-црном српском комедијом”. Берган истиче да је Паскаљевић изузетно вешто успео да читаву лепезу различитих ликова, чије се судбине преплићу у кратком временском периоду, поведе од урнебесне комедије до патоса и то унутар једне исте сцене.

– Постоји једна поготово смешна сцена у којој младић покушава да измами новац од оца који умире, да би снимио филм у којем ће Србе представити као потпуне лудаке а све са циљем да тако удовољи Западу, а затим му свира музичку нумеру из филма – каже Берган и додаје: „Иако сам наслов филма упућује на Београд, а поједини делови су и рефлексија грађанског рата у бившој Југославији, потпуно непредвидив заплет о корупцији, сексуалној первертираности и недостатку хуманости, чини да филм може да одјекне и на међународној сцени”.

Од када је светску премијеру имао на међународном Синема сити фестивалу у Новом Саду, и нови филм Мирослава Момчиловића прате добре критике. „Чекај ме, ја сигурно нећу доћи” је већ окарактерисан као духовита и питка комедија, а заправо веома озбиљна прича о трагикомичним љубавима тридесетогодишњака који су се нашли у испреплетеним љубавним круговима, и то у тренутку када је свако од њих у раскораку са својим љубавним партнером. Момчиловићев филм се одликује изврсно вођеном и сјајно одабраном глумачком екипом, добрим ритмом и непретенциозним редитељским поступком који је удахнуо ликовима пуно аутентичне животности.

Са овим филмом, који би у редовној дистрибуцији на јесен могао да има заиста завидан број гледалаца, 7. августа на Канли кули, биће завршен такмичарски програм Фестивала у Херцег Новом. Одлуку о победницима, добитницима „Златне мимозе” и другим одличјима, донеће до тада жири који ради у саставу два продуцента и само један редитељ – продуценти Дане Хочевар из Словеније и Ласло Кантор из Мађарске и наш редитељ Дарко Бајић (?).