KADA OLUJA PROĐE

Kada se svetska ekonomska kriza okonča, na njenim razvalinama će ostati neuposleni industrijski kapaciteti, obilje novoštampanog novca i ogromni državni dugovi. Ovako lošem obilju na jednoj strani pridružiće se oskudica hrane na drugoj.

Višak industrijskih kapaciteta je nastao usled ogromne tražnje za robom iz vremena pre izbijanja svetske ekonomske krize. Tražnji koja je počivala na velikoj kreditnoj ekspanziji je došao kraj i proteći će mnogo vremena pre nego što slobodni kapaciteti ponovo budu u punom pogonu.

Spasavajući svoje finansijske sisteme, razvijene zemlje su štampale enormne količine novca. Kada privrede izađu iz recesije, taj novac će morati da se povuče i poništi. Ako se sa povlačenjem novca porani, recesija će se ponovo vratiti. Ako se zakasni, svetska ekonomija će ući u opasan inflatorni ciklus. Pravi trenutak nije lako prepoznati.

Države su napravile i ogromne budžetske deficite koje će decenijama morati da refinansiraju na finansijskim tržištima, čime će podizati tražnju za kapitalom. Kamatne stope će zato rasti, novca za privatni sektor će biti manje, a privredni oporavak će biti usporen.

To će i za Srbiju biti veoma loš ambijent. Priliv industrijskih investicije će biti slab, dok će rast kamatnih stopa dodatno otežati otplatu dugova koji se gomilaju. Postoji ipak jedan globalni trend koji Srbiji ide na ruku. U poslednje tri godine došlo je do velikog povećanja cena hrane na svetskom tržištu, i taj trend je nezaustavljiv.

Ovakva kretanja se više ne daju objasniti samo klimatskim faktorima, ciklusima u proizvodnji hrane, ili padom vrednosti dolara (preko koga se cene hrane iskazuju). Skok cena hrane ima u sebi maltuzijansku dimenziju i vezan je za eksplozivni rast svetske populacije. Povećana tražnja sada dolazi iz dinamičnih i mnogoljudnih država u razvoju. One moraju obezbeđivati sve veće količine hrane, zadovoljavajući pri tome i promenjenu strukture tražnje. Ove zemlje su sve bogatije, hrane se bolje i raznovrsnije, pa je veliki rast cena mesa, na primer, jasna ilustracija tog fenomena.

Proizvodnja hrane je ugrožena i time što se zemljište sve više koristi za žitarice u proizvodnji biogoriva. Problem preteće energetske oskudice se tako preliva i na tržište hrane i dodatno podstiče rast cena.

Na ovakav izazov može se odgovoriti samo povećavanjem površina koje se obrađuju, i podizanjem produktivnosti u poljoprivredi – to je lakše reći nego učiniti. Nove obradive parcele se mogu dobiti krčenjem šuma, ali taj proces dodatno ugrožava već odavno narušeni ekološki balans. Ako se izuzmu razvijene zemlje, produktivnost u poljoprivredi je i dalje veoma niska, i ti se trendovi ne mogu brzo promeniti. Ovde su potrebna ne samo ogromna ulaganja u poljoprivredu, već isto tako i velika ulaganja u ukupnu infrastrukturu.

U ovakvom ambijentu otpočela je grozničava borba za plodno zemljište u kojoj prednjače potencijalno najugroženiji – Kina i Daleki istok, kao i bogate zemlje Bliskog istoka. One pokušavaju da u Africi, nekim delovima Azije i Južne Amerike kupe ili dugoročno zakupe ogromne površine zemljišta i tako obezbede dugoročne i stabilne izvore hrane. Srećom, umesto topovnjača koristi se novac, ali to ovaj proces ne čini manje kontroverznim. Na ovaj način se potencijalno ugrožavaju dugoročni interesi lokalnog stanovništva i otkupljuje zemlja koja je njihov najvredniji, često i jedini resurs.

Važno je da Srbija razume procese koji su u toku, jer prostora za greške više nema. Uz energetiku i infrastrukturu, poljoprivreda i proizvodnja hrane bi morali biti apsolutni strateški prioriteti. Domaći izvozni potencijal na ovom segmentu je nesporan, ali se procesi ne smeju prepustiti stihiji, očekujući da moć tržišta reši sve probleme.

Srbija svoju strategiju mora učiniti kompatibilnom sa Evropskom unijom. Formulisanje ove strategije otvara ogroman broj pitanja – kako podmladiti i revitalizovati selo, kako podići obrazovni nivo poljoprivrednika, na koje segmente tržišta se usmeriti, kako odgovoriti na ekološka ograničenja, kako povećati konkurentnost i istovremeno obezbediti stabilan ambijent agraru, itd. Revitalizacija sela bi istovremeno dala podstreka i razvoju turizma i etnozanatstva. Konačno, i ne najmanje važno, selo je i mesto kolektivnog pamćenja u kome se čuva duša nacije.

finansijski konsultant
www.nkatic.wordpress.com