DREMLjIVE UBICE NA PUTEVIMA

Donošenje novog zakona o saobraćaju je svakako jedan od bitnih elemenata za (o)čuvanje života učesnika u saobraćaju (koji izgleda koštaju sve manje i manje), više sa one kaznene nego sa preventivne strane. Kada se govori o saobraćaju i „disciplinovanju” vozača, nekako svi odmah zamisle radarske patrole na svakih 100 metara puta, kordon policije oko svake škole, patrole sa alkotestovima oko svakoga kafića, splava i restorana u Srbiji.

Ovaj tekst nije sistematična strategija ili plan kako smanjiti broj stradalih u saobraćaju, već splet potencijalno korisnih ideja i predloga, jer i ove godine kroz Srbiju prolazi reka gastarbajtera iz zapadnih zemalja, koji prevaljuju hiljade kilometara da bi posetili svoj rodni kraj. Kako su u inostranstvo otišli da rade i da uštede, isti model primenjuju i kad voze. Taman posla da se negde pošteno prespava, već se sav odmor svodi na kratku dremku po parkinzima ili po pumpama. I tako dobijamo stotine ili hiljade dremljivih ubica po našim putevima. A kada ti isti vozači još „izgube” nekoliko sati na graničnom prelazu, pa još pola sata ili sat dok se probiju autoputem kroz beogradsku gužvu, pokušaće da to nadoknade brzinom od preko 150 ili čak blizu 200 kilometara na sat. U to ne sumnjajte.

Takve bi trebalo hvatati radarom u prvih dvadesetak kilometara posle Bubanj potoka (ka Nišu) – kada puste mašti na volju i nagaze gas. Ako to ne urade na tom delu puta, velika je verovatnoća da ipak imaju dobre živce i da će i dalje voziti dozvoljenom brzinom.

Šta tu još može (sistemski) da se uradi? Recimo, dovoljno je da se precizno izmeri vreme potrebno za prolazak kroz Srbiju (od graničnog prelaza Horgoš pa do, recimo, Bujanovca), ali uz poštovanje svih ograničenja brzine. Kao na ulasku na autoput, svako bi dobijao karticu sa tačnim vremenom kada je ušao u zemlju (tačno vreme može čak i granična policija da upiše u pasoš), a tu karticu bi vozač ubacivao u isti takav automat na izlasku iz zemlje. Pa ako mu je za nekih 500–600 km kroz Srbiju trebalo recimo četiri ili pet sati, a uz striktno poštovanje brzinskih ograničenja za tu deonicu treba pet i po ili šest sati – eto popune budžeta za našu državu. Zavisno od toga koliko je „brže” stigao od normalnog vremena, vozač bi toliko više i plaćao, pa čak i automatski išao u zatvor ako se vidi da mu je prosečna brzina bila, recimo, 150 kilometara na sat.

Naravno, kada bi se to pročulo, iduće godine bi svi čekali po parkinzima, pumpama i restoranima dok im ne prođe „obavezno” vreme za prolaz kroz Srbiju. A da li je to nešto loše? Pa ako takvi već voze prebrzo, onda će ih ovakav postupak barem naterati da stanu, da se odmore, možda i da potroše neki novac dok prolaze kroz našu zemlju.

Isto važi i za deonicu autoputa Beograd–Niš–Leskovac. Da li će neko zažaliti ako takav vozač iduće godine ode da vozi preko Rumunije i Bugarske? Pa ne bi trebalo. Daleko mu lepa kola! Čak i da dođe manje novca (u budžet) od putarina, manji će i trošak biti za državu – za poginule, invalide, osiguranje, i razne druge troškove – nadoknadive i nenadoknadive.

Da li bi možda bilo korisno da na graničnim prelazima, u pratnji policije, postoje i dežurni lekari, koji bi špartali duž kolona sa vozačima i „snimali” pojedince sa znakovima pospanosti? Da li na našoj granici neko može da zapita strane vozače kada su krenuli na put, koliko dugo već voze, da pokažu neki račun sa poslednje pumpe ili iz nekog hotela gde su morali da prespavaju ako dolaze iz Švedske, Španije, Francuske? Da li naša granična policija može da se dogovori o razmeni podataka sa policijama okolnih zemalja, pa da za pojedine registracije dobije podatak kada su ta vozila ušla u, na primer, Mađarsku, Austriju, Sloveniju, Hrvatsku?

Da li takve kontrole mogu da se obave i na parkinzima, pumpama? Da li postoje neki precizni medicinski pokazatelji kojima bi se moglo proceniti u kakvom su stanju ti vozači? Koliko se sećam, vozač koji nije spavao 24 časa potpuno je ista opasnost po ostale kao i pijan ili drogiran vozač.

Zbog „dremljivih” ubica, bilo bi dobro staviti i po autoputevima (a naročito na dvosmernim deonicama, običnim magistralnim putevima) što više graničnika sa tzv. mačjim očima, pa čak i plastičnih stubića koji bi razdvajali dve trake puta. Lupkanje gume ili delova automobila o takve putne elemente i zvuk koji se pri tom proizvodi sigurno bi probudio mnoge vozače koji su za trenutak utonuli u san.

Nedavno me je, u Beogradu, vozio jedan taksista (nadam se da će se blagovremeno opametiti) koji mi je ispričao kako je ušao u kredit za novi automobil, i da zbog toga radi (vozi) dnevno 16–18 sati! I kako ga, kad prođe ponoć, obično pozove ćerka da proveri da li je sve u redu. I kako ga ponekad probudi zvuk gume s kojom je sišao s puta pa vozi po nekoj zemlji ili makadamu! Šta reći, osim da je to živi dokaz kako su te „mačje oči” i razni stubići neverovatno korisni. I sigurno ne koštaju mnogo.

Na autoputevima i magistralnim putevima u Grčkoj na svakih desetak kilometara imate elektronski nadzor. Grci masovno voze brže od dozvoljene brzine, ali su putevi odlični, dobro osvetljeni... Da li se te kamere tamo koriste ili ne, i kako se koriste, ne znam. Ali nekoliko kamera na našem autoputu, kao i onlajn veza sa policijskim patrolama koje bi vozače snimljene kamerom odmah zaustavljale i naplaćivale kazne, sačuvale bi barem jedan život godišnje. Da li je sistem od nekoliko kamera (koliko god koštao) vredniji od jednog života? Pa izgleda da jeste...

Član Srpske asocijacije menadžera