ДРЕМЉИВЕ УБИЦЕ НА ПУТЕВИМА

Доношење новог закона о саобраћају је свакако један од битних елемената за (о)чување живота учесника у саобраћају (који изгледа коштају све мање и мање), више са оне казнене него са превентивне стране. Када се говори о саобраћају и „дисциплиновању” возача, некако сви одмах замисле радарске патроле на сваких 100 метара пута, кордон полиције око сваке школе, патроле са алкотестовима око свакога кафића, сплава и ресторана у Србији.

Овај текст није систематична стратегија или план како смањити број страдалих у саобраћају, већ сплет потенцијално корисних идеја и предлога, jер и ове године кроз Србију пролази река гастарбајтера из западних земаља, који преваљују хиљаде километара да би посетили свој родни крај. Како су у иностранство отишли да раде и да уштеде, исти модел примењују и кад возе. Таман посла да се негде поштено преспава, већ се сав одмор своди на кратку дремку по паркинзима или по пумпама. И тако добијамо стотине или хиљаде дремљивих убица по нашим путевима. А када ти исти возачи још „изгубе” неколико сати на граничном прелазу, па још пола сата или сат док се пробију аутопутем кроз београдску гужву, покушаће да то надокнаде брзином од преко 150 или чак близу 200 километара на сат. У то не сумњајте.

Такве би требало хватати радаром у првих двадесетак километара после Бубањ потока (ка Нишу) – када пусте машти на вољу и нагазе гас. Ако то не ураде на том делу пута, велика је вероватноћа да ипак имају добре живце и да ће и даље возити дозвољеном брзином.

Шта ту још може (системски) да се уради? Рецимо, довољно је да се прецизно измери време потребно за пролазак кроз Србију (од граничног прелаза Хоргош па до, рецимо, Бујановца), али уз поштовање свих ограничења брзине. Као на уласку на аутопут, свако би добијао картицу са тачним временом када је ушао у земљу (тачно време може чак и гранична полиција да упише у пасош), а ту картицу би возач убацивао у исти такав аутомат на изласку из земље. Па ако му је за неких 500–600 км кроз Србију требало рецимо четири или пет сати, а уз стриктно поштовање брзинских ограничења за ту деоницу треба пет и по или шест сати – ето попуне буџета за нашу државу. Зависно од тога колико је „брже” стигао од нормалног времена, возач би толико више и плаћао, па чак и аутоматски ишао у затвор ако се види да му је просечна брзина била, рецимо, 150 километара на сат.

Наравно, када би се то прочуло, идуће године би сви чекали по паркинзима, пумпама и ресторанима док им не прође „обавезно” време за пролаз кроз Србију. А да ли је то нешто лоше? Па ако такви већ возе пребрзо, онда ће их овакав поступак барем натерати да стану, да се одморе, можда и да потроше неки новац док пролазе кроз нашу земљу.

Исто важи и за деоницу аутопута Београд–Ниш–Лесковац. Да ли ће неко зажалити ако такав возач идуће године оде да вози преко Румуније и Бугарске? Па не би требало. Далеко му лепа кола! Чак и да дође мање новца (у буџет) од путарина, мањи ће и трошак бити за државу – за погинуле, инвалиде, осигурање, и разне друге трошкове – надокнадиве и ненадокнадиве.

Да ли би можда било корисно да на граничним прелазима, у пратњи полиције, постоје и дежурни лекари, који би шпартали дуж колона са возачима и „снимали” појединце са знаковима поспаности? Да ли на нашој граници неко може да запита стране возаче када су кренули на пут, колико дуго већ возе, да покажу неки рачун са последње пумпе или из неког хотела где су морали да преспавају ако долазе из Шведске, Шпаније, Француске? Да ли наша гранична полиција може да се договори о размени података са полицијама околних земаља, па да за поједине регистрације добије податак када су та возила ушла у, на пример, Мађарску, Аустрију, Словенију, Хрватску?

Да ли такве контроле могу да се обаве и на паркинзима, пумпама? Да ли постоје неки прецизни медицински показатељи којима би се могло проценити у каквом су стању ти возачи? Колико се сећам, возач који није спавао 24 часа потпуно је иста опасност по остале као и пијан или дрогиран возач.

Због „дремљивих” убица, било би добро ставити и по аутопутевима (а нарочито на двосмерним деоницама, обичним магистралним путевима) што више граничника са тзв. мачјим очима, па чак и пластичних стубића који би раздвајали две траке пута. Лупкање гуме или делова аутомобила о такве путне елементе и звук који се при том производи сигурно би пробудио многе возаче који су за тренутак утонули у сан.

Недавно ме је, у Београду, возио један таксиста (надам се да ће се благовремено опаметити) који ми је испричао како је ушао у кредит за нови аутомобил, и да због тога ради (вози) дневно 16–18 сати! И како га, кад прође поноћ, обично позове ћерка да провери да ли је све у реду. И како га понекад пробуди звук гуме с којом је сишао с пута па вози по некој земљи или макадаму! Шта рећи, осим да је то живи доказ како су те „мачје очи” и разни стубићи невероватно корисни. И сигурно не коштају много.

На аутопутевима и магистралним путевима у Грчкој на сваких десетак километара имате електронски надзор. Грци масовно возе брже од дозвољене брзине, али су путеви одлични, добро осветљени... Да ли се те камере тамо користе или не, и како се користе, не знам. Али неколико камера на нашем аутопуту, као и онлајн веза са полицијским патролама које би возаче снимљене камером одмах заустављале и наплаћивале казне, сачувале би барем један живот годишње. Да ли је систем од неколико камера (колико год коштао) вреднији од једног живота? Па изгледа да јесте...

Члан Српске асоцијације менаџера