Zašto vakcine nisu naš prioritet

Tragična je svaka smrt, a naročito kada se ugasi mlad život. Posebno su onespokojavajuće tzv. izbežne smrti, pod čim se u užem smislu podrazumevaju fatalni ishodi koje je lako preduprediti vakcinacijom ili sličnim jednostavnim postupkom. Ako vlasti građanima ne ponude priliku da se vakcinišu, jasno je da snose odgovornost i za umiranje koje proistekne iz tako nemarnog odnosa. Tu manjak novca teško da može da posluži kao opravdanje jer je razumno da se i pri najvećoj oskudici „zdravstveni dinar” prvo usmeri ka vakcinaciji kao najcelishodnijoj meri koju može da ponudi zdravstvena služba. Otuda se iz odnosa prema vakcinaciji sudi i o istinskoj brizi države za opštu populaciju, pa i najsiromašnije zemlje – za koje je, recimo, posedovanje rendgen aparata visoka tehnologija – imaju zavidne programe zaštite vakcinama.

Kako u tom pogledu stoji stvar u Srbiji? Ako se i ostave po strani neke vakcine, standardno obezbeđene za svu decu u civilizovanim zemljama (protiv hepatitisa A, ovčijih boginja, meningokoknog meningitisa, raka grlića materice), posebno je upadljivo odsustvo vakcina protiv proliva izazvanih tzv. rota virusima i infekcija bakterijom skraćeno zvanom pneumokok.

Rotavirusne infekcije su odgovorne za jednu trećinu svih dečjih proliva koji zahtevaju bolničko lečenje, a u svetu im podlegne oko 750.000 dece svake godine. Naša zvanična statistika ih ne evidentira posebno (između ostalog i zato što se virusna dijagnostika ne radi rutinski), ali sigurno zauzimaju značajno mesto među oko 45 odsto prijavljenih proliva čiji uzročnik ostaje neotkriven.

Značaj pneumokoka proističe iz njegove vodeće uloge u nastanku tzv. invazivnih infekcija dece, u koje se ubrajaju zapaljenja pluća, septikemije („trovanja krvi”) i meningitis, tj. zapaljenje moždanih ovojnica. U našim godišnjim izveštajima pneumokok se kao uzrok smrti pojavljuje relativno retko, ali podaci o izazivaču izostaju za tri četvrtine od dvadesetak umrlih i preko 200 obolelih od bakterijskih, dakle vrlo teških, oblika meningitisa koji često kod preživelih dovode do trajnih fizičkih i/ili psihičkih oštećenja.

Dva su razloga što se te tragične posledice ne predupređuju vakcinom. Prvi je njihova cena. Jedna doza rotavirusne vakcine staje skoro 70 dolara, a potrebno je dati bar dve doze. Vakcina protiv pneumokokne infekcije je još skuplja, oko 80 dolara, a daje se u tri doze. To jeste skupo, ali pneumokokne infekcije su prvi, a rotavirusne infekcije četvrti vodeći uzrok smrti koje je među malom decom moguće sprečiti vakcinom. Uz to, ukupni trošak za pet navedenih doza vakcine je stotinak puta niži od samo jedne nekomplikovane transplantacije organa.

Drugi razlog je u vezisa prirodom opstanka na vlasti i nije samo naša odlika. Ako se jednom šezdesetogodišnjaku presadi jetra, to je prilika za razne dostojanstvenike da se slikaju i promovišu svoju partiju koja je ’taj podvig omogućila’, bez obzira na to što ishod intervencije posle nekoliko dana ili sedmica može da se pokaže neuspešnim. Mnogo manje je atraktivno potrošiti novac na ma kako efektivnu preventivnu meru jer je uspeh nevidljiv – nije moguće ispuniti novine slikama i imenima osoba koje bi umrle da, recimo, nisu vakcinisane. Suštinska razlika između nas i razvijenog sveta je u društvenoj kontroli opravdanosti trošenja para namenjenih zdravlju.

Odsustvo uticaja domaće javnosti na određivanje prioriteta dovelo je do toga da se surovost tranzicije prenese i na pravo na zdravlje naše dece. Neka su, po pruženoj zaštiti zdravlja, jedva izjednačena sa svojim vršnjacima u siromašnim zabitima sveta, a druga, zahvaljujući privatno kupljenim vakcinama, uživaju sve blagodeti savremene preventivne medicine.

Ta podvojenost dovela je i do terminoloških nesporazuma koji odražavaju mnogo dublji suštinski jaz. Uviđajući (i podržavajući) razlike u pravu na zdravlje, zdravstvene vlasti tradicionalni naziv narodno zdravlje zamenjuju kovanicom javno zdravlje, jer ono zaista nije opštenarodno. Mnogi stručnjaci koji su van partijskih struktura smatraju da, uprkos postojećoj praksi, ne treba praviti kompromise na račun plemenitih ciljeva i da se valja boriti za to da zdravlje pripada svekolikom narodu, pa da se tako i označava, tj. da se javnom politikom ne učvršćuje podela na više i manje jednake građane.

Koliko celo društvo bude humano i ravnopravno ustrojeno, toliko će biti i veće šanse za narodno zdravlje.