Poslednja gozba

DOMAĆA OSTVARENjA U 2007.
Kada je, u vreme Rima, slavni pisac saznao da je od Nerona osuđen na smrt, priredio je velelepnu gozbu tokom koje je, podvezujući prerezane vene, polako puštao da život iz njega ističe.
U ovoj godini bolnog gašenja bioskopa, srpska kinematografija pokazala je iznenađujuću dozu vitalnosti, dostojnu poslednje Petronijeve gozbe. Nije reč samo o brojci od petnaestak premijerno prikazanih filmova, nego i (što je znatno bitnije) o njihovoj žanrovskoj i tematskoj, formalnoj i poetičkoj raznovrsnosti. Srpski film u 2007. predstavlja se u širokom dijapazonu, od savremene društvene drame (kakav je "Hadersfild" Ivana Živkovića) preko spoja moralne drame i psihološkog trilera ("Klopka" Srdana Golubovića), intimističkog filma-ispovesti ("Odbačen" Miloša Radivojevića), pa sve do srpskog neonoara, kakav je "Četvrti čovek" Dejana Zečevića. Sa druge strane, tu su zanimljive ekranizacije klasike, bolje reći njene filmske dekonstrukcije i nova čitanja ("Hamlet" Aleksandra Rajkovića i "Peščanik" Sabolča Tolnaija); kao i metafilmska naracija, delo o počecima filmske istorije prožeto sa elementima špijunskog trilera ("Belle epoque" Nikole Stojanovića).

Dodamo li tome i ponovnu pojavu dve decenije zapostavljenog žanra dečjeg filma ("Princ od papira" Marka Kostića i "Agi i Ema" Milutina Petrovića), konačno i prvi srpski dugometražni animirani film ("Film noar" Srđe Penezića i Riste Topaloskog) - možemo zaključiti da je domaći film veoma blizu onog žanrovskog višeglasja koje je polovinom 80-ih godina 20. veka krasilo jugoslovenski film; višeglasja koje čini i jedan od preduslova produkciono stabilne i umetnički respektabilne kinematografije.

Naravno, ne dostižu sva dela jednaki kvalitet; izdvajaju se, rekao bih, oni autori koji znaju i odgovor na pitanje kako? - koji autentičnim filmskim sredstvima dovode priču do punog sjaja. Asketski svedenom i tačnom režijom, uz pomoć izvrsne glumačke podele i inteligentno koncipiranog scenarističkog predloška Meline i Srđana Koljevića, Srdan Golubović u filmu "Klopka" otvara jedno od gorućih pitanja ne samo srpske tranzicije: da li je dobar čovek još uvek moguća kategorija u današnjem društvu? Takođe briljantnim rediteljskim prosedeom, spajajući sugestivnu atmosferu film-noara sa temom tajnih vojnih i policijskih službi, nasleđenih iz Miloševićevog sistema - Dejan Zečević u "Četvrtom čoveku" zapravo najdalje odlazi u preispitivanju antropoloških problema, onog lavirinta ljudske psihe kojim se bave neki od njegovih filmskih uzora (Dejvid Kronenberg ili Dejvid Linč).

Novo, iskošeno čitanje klasike (ali i današnjeg sveta uopšte) nudi nam "Hamlet" Aleksandra Rajkovića - Šekspirov junak postavljen je u milje današnjeg romskog naselja, na deponiju nadomak Beograda. Bez sumnje je zanimljiva ta parafraza "Hamleta" na romskom jeziku, a možda još više činjenica da aktuelni, postistorijski Elsinor, slika i prilika savremenog sveta, izrasta iz autentičnog eksterijera đubrišta. I "Peščanik" Sabolča Tolnaija na uzbudljiv način dekonstruiše prozni svet Danila Kiša, prevodeći ga u sferu oneobičenog vizuelnog izražavanja, često na granici eksperimenta. Novom čitanju klasike trebalo bi dodati i dva televizijska filma: "Masku" Marka Novakovića u kojoj je kondenzovana, naizgled teško prohodna forma poetske drame Miloša Crnjanskog pretočena u filmsku strukturu, pre svega originalnim montažnim postupkom koji sledi logiku muzičke kompozicije; kao i "Teglu punu vazduha" Janka Baljka (prema drami Milice Novković) u kojoj vizuelnost i sinematička svojstva takođe odnose značajnu prevagu nad statičnim konvencijama TV drame. Ovo pomeranje ka filmskom izrazu je i mogući nagoveštaj oživljavanja davno prežaljenog dramskog programa državne televizije.

Za sve nas koji nismo odlazili van Beograda, najpoznatiji domaći film u svetu ove godine ("Zavet" Emira Kusturice) ostao je nepoznanica. Nakon, kako kažu, katastrofalnih tehničkih uslova projekcije na Nacionalnom festivalu u Novom Sadu, autor nije dozvolio da se njegovo ostvarenje nađe u bioskopskoj distribuciji u Srbiji. No ovo upozorenje na nepodnošljivu situaciju i agoniju bioskopske mreže u Srbiji očigledno nije shvaćeno na pravi način - stvari su možda nešto jasnije od jesenas, kada je još nekoliko glavnih bioskopa u strogom centru Beograda jednostavno nestalo (neki kažu, samo privremeno!?). Može li film, bez obzira na kvantitet i žanrovsku raznovrsnost, uopšte egzistirati u državi u kojoj je bioskopska mreža na izdisaju?

Da li je država dužna da, prkoseći "zakonima tržišta", makar neke od bioskopskih dvorana sa tradicijom uzme u svoju zaštitu, kao što se u zaštitu uzimaju i druga kulturna dobra (pozorišta, muzeji, ili koncertne dvorane)? Jesu li "Jadran", "Kozara", "Odeon" i "Balkan" zbilja toliko minorni za noviju srpsku kulturu; zaslužuju li da, bez borbe, preko noći budu pretvoreni u cvećare i prodavnice brze kafe? Da li je normalno da se srpski film prikazuje na festivalima širom sveta, ali ne i u bioskopima u Beogradu? Ovo su samo neka od pitanja sa kojima će vlast i kulturna javnost morati da se suoče, ne nalazeći alibi samo u budžetu koji se izdvaja za "filmsku industriju".

Kao što je, nekada davno, najslavniji reditelj, onaj danski kraljević koga sam već pominjao, uz pomoć glumaca uhvatio u mišolovku jednog kralja - tako je i današnjem autoru pomoć glumaca od presudne važnosti - ne bi li u zamku emocija uhvatio predrasude i samoobmane nas i našeg vremena. Zato na samom kraju, umesto filmova, izdvajam šestoro glumaca, odnosno sedam glumačkih kreacija koje smo videli u ovoj godini:

NEBOJŠA GLOGOVAC ("Klopka", "Hadersfild")
IKOLA KOJO ("Četvrti čovek")
VLADICA MILOSAVLjEVIĆ (TV film "Maska")
SLOBODAN ĆUSTIĆ ("Peščanik")
NADA ŠARGIN (TV film "Tegla puna vazduha")
PETAR BOŽOVIĆ ("Hamlet")