Последња гозба

ДОМАЋА ОСТВАРЕЊА У 2007.
Када је, у време Рима, славни писац сазнао да је од Нерона осуђен на смрт, приредио је велелепну гозбу током које је, подвезујући пререзане вене, полако пуштао да живот из њега истиче.
У овој години болног гашења биоскопа, српска кинематографија показала је изненађујућу дозу виталности, достојну последње Петронијеве гозбе. Није реч само о бројци од петнаестак премијерно приказаних филмова, него и (што је знатно битније) о њиховој жанровској и тематској, формалној и поетичкој разноврсности. Српски филм у 2007. представља се у широком дијапазону, од савремене друштвене драме (какав је "Хадерсфилд" Ивана Живковића) преко споја моралне драме и психолошког трилера ("Клопка" Срдана Голубовића), интимистичког филма-исповести ("Одбачен" Милоша Радивојевића), па све до српског неоноара, какав је "Четврти човек" Дејана Зечевића. Са друге стране, ту су занимљиве екранизације класике, боље рећи њене филмске деконструкције и нова читања ("Хамлет" Александра Рајковића и "Пешчаник" Саболча Толнаија); као и метафилмска нарација, дело о почецима филмске историје прожето са елементима шпијунског трилера ("Belle epoque" Николе Стојановића).

Додамо ли томе и поновну појаву две деценије запостављеног жанра дечјег филма ("Принц од папира" Марка Костића и "Аги и Ема" Милутина Петровића), коначно и први српски дугометражни анимирани филм ("Филм ноар" Срђе Пенезића и Ристе Топалоског) - можемо закључити да је домаћи филм веома близу оног жанровског вишегласја које је половином 80-их година 20. века красило југословенски филм; вишегласја које чини и један од предуслова продукционо стабилне и уметнички респектабилне кинематографије.

Наравно, не достижу сва дела једнаки квалитет; издвајају се, рекао бих, они аутори који знају и одговор на питање како? - који аутентичним филмским средствима доводе причу до пуног сјаја. Аскетски сведеном и тачном режијом, уз помоћ изврсне глумачке поделе и интелигентно конципираног сценаристичког предлошка Мелине и Срђана Кољевића, Срдан Голубовић у филму "Клопка" отвара једно од горућих питања не само српске транзиције: да ли је добар човек још увек могућа категорија у данашњем друштву? Такође бриљантним редитељским проседеом, спајајући сугестивну атмосферу филм-ноара са темом тајних војних и полицијских служби, наслеђених из Милошевићевог система - Дејан Зечевић у "Четвртом човеку" заправо најдаље одлази у преиспитивању антрополошких проблема, оног лавиринта људске психе којим се баве неки од његових филмских узора (Дејвид Кроненберг или Дејвид Линч).

Ново, искошено читање класике (али и данашњег света уопште) нуди нам "Хамлет" Александра Рајковића - Шекспиров јунак постављен је у миље данашњег ромског насеља, на депонију надомак Београда. Без сумње је занимљива та парафраза "Хамлета" на ромском језику, а можда још више чињеница да актуелни, постисторијски Елсинор, слика и прилика савременог света, израста из аутентичног екстеријера ђубришта. И "Пешчаник" Саболча Толнаија на узбудљив начин деконструише прозни свет Данила Киша, преводећи га у сферу онеобиченог визуелног изражавања, често на граници експеримента. Новом читању класике требало би додати и два телевизијска филма: "Маску" Марка Новаковића у којој је кондензована, наизглед тешко проходна форма поетске драме Милоша Црњанског преточена у филмску структуру, пре свега оригиналним монтажним поступком који следи логику музичке композиције; као и "Теглу пуну ваздуха" Јанка Баљка (према драми Милице Новковић) у којој визуелност и синематичка својства такође односе значајну превагу над статичним конвенцијама ТВ драме. Ово померање ка филмском изразу је и могући наговештај оживљавања давно прежаљеног драмског програма државне телевизије.

За све нас који нисмо одлазили ван Београда, најпознатији домаћи филм у свету ове године ("Завет" Емира Кустурице) остао је непознаница. Након, како кажу, катастрофалних техничких услова пројекције на Националном фестивалу у Новом Саду, аутор није дозволио да се његово остварење нађе у биоскопској дистрибуцији у Србији. Но ово упозорење на неподношљиву ситуацију и агонију биоскопске мреже у Србији очигледно није схваћено на прави начин - ствари су можда нешто јасније од јесенас, када је још неколико главних биоскопа у строгом центру Београда једноставно нестало (неки кажу, само привремено!?). Може ли филм, без обзира на квантитет и жанровску разноврсност, уопште егзистирати у држави у којој је биоскопска мрежа на издисају?

Да ли је држава дужна да, пркосећи "законима тржишта", макар неке од биоскопских дворана са традицијом узме у своју заштиту, као што се у заштиту узимају и друга културна добра (позоришта, музеји, или концертне дворане)? Јесу ли "Јадран", "Козара", "Одеон" и "Балкан" збиља толико минорни за новију српску културу; заслужују ли да, без борбе, преко ноћи буду претворени у цвећаре и продавнице брзе кафе? Да ли је нормално да се српски филм приказује на фестивалима широм света, али не и у биоскопима у Београду? Ово су само нека од питања са којима ће власт и културна јавност морати да се суоче, не налазећи алиби само у буџету који се издваја за "филмску индустрију".

Као што је, некада давно, најславнији редитељ, онај дански краљевић кога сам већ помињао, уз помоћ глумаца ухватио у мишоловку једног краља - тако је и данашњем аутору помоћ глумаца од пресудне важности - не би ли у замку емоција ухватио предрасуде и самообмане нас и нашег времена. Зато на самом крају, уместо филмова, издвајам шесторо глумаца, односно седам глумачких креација које смо видели у овој години:

НЕБОЈША ГЛОГОВАЦ ("Клопка", "Хадерсфилд")
ИКОЛА КОЈО ("Четврти човек")
ВЛАДИЦА МИЛОСАВЉЕВИЋ (ТВ филм "Маска")
СЛОБОДАН ЋУСТИЋ ("Пешчаник")
НАДА ШАРГИН (ТВ филм "Тегла пуна ваздуха")
ПЕТАР БОЖОВИЋ ("Хамлет")