Obredno kupanje

Pošli i mi na more. Beogradsko. Poneli karirano ćebe, ručni frižider, grickalice, veknu hleba, kilo bresaka, kilo paradajza, šerpu s punjenim paprikama. U cik zore zauzeli smo parče travnate teritorije u hladovini. Sjurili se s parkinga s još nekoliko konkurentskih porodica i poboli zastavicu na najlepše mesto u senci topola, pored tuševa i glavnog ve-cea. Razbaškarili se. Raširili. Poskidali u gaće kupaće. Dišemo punim plućima. Divota. Ptica guguče. Šuma šumi. Vetrić ćarlija.

Ni radnici JP „Ada Ciganlija” još nisu stigli na posao. U Savskom jezeru jedino grupica „adskih vampira” – dvadesetak penzosa koji pre rađanja sunca od 15. maja do 15. septembra dolaze da mrdaju u vodi. Koriste rani „termin” da se probrčkaju. Znaju: kad oko deset nagrne razdragana masa sveta i započne obredno kupanje, potisnuće ih ka autobusima i dalje ka Padini i gradu, sve do kuće.

I naša baka je među njima. U 4.58 kači odeću na spasiočevu praznu platformu. U 4.59 natuče gumenu kapu i sandale za plivanje, pipka se i proverava je l’ jednodelni kostim na njoj – retko kad se desi da ga zaboravi. U 5.00 doziva: „Banja, Mirče, ima 28 stepeni! Upadaj! Dobro je za tvoju reumu, cirkulaciju, osteoporozu... Za mnom na pučinu!” Otisne se čak do zabranjene zone na deset metara od obale, a Mirče hrabro, cvokoćući, za njom. Uhvate svaka svoju bovu i zapodenu priče iz pradavnih davnina. Tako do 10.00, kad počinju masovne scene.

Dok nam se baka ne pridruži, ne časim časa. Pokrckao sam kesicu grisina, posisao šaku bombonica, smazao krajku hleba, progutao dve-tri breskve. Potrusio solju prvi paradajz, zinuo... „Jesi li ti iz gladi pobego! Samo ždereš, ko panda pod stresom!” otima mi žena i paradajz i slanik i šerpu s paprikama. „Ostavi nešto deci!” urla. Ne haje što je slušaju „komšijske” familije koje se užurbano tiskaju po šumarku. Raspištoljili se, doručkuju. Ovi do nas spremili gulaš. Tamo se krčmi sarma. Onamo miriše đuveč. Suzbili nas na naše karirano ostrvce! Gušimo se! I ptica prestala da guguče. I šuma više ne šumi. Ni vetar ne ćarlija! Vreme je da napuštamo „splav”. Eto nas, vodice! Stižemo!

Gurajući decu pred sobom, osvajamo lični kubik u plićaku. Zagazimo do kolena, micnemo kukovima, malo se izlaktamo i – ogreznemo do grudi! Dalje se ne može od lopti, dušeka, šlaufa, reketa, ruku, nogu, cike, vriske... Tu se – poput Indusa u Gangu – stojeći „mijemo”, izdržavamo žegu što zaostale na obali obara. Dok klinci igraju „picigin” i unaokolo pršte tople kapi, žena i ja s filozofskim mirom diskutujemo o boljitku koji od iduće godine neumitno stiže i u naše krajeve. Izražavamo veru da ćemo možda i mi u tu Grčku. Ritualno polivajući jedno drugo po ramenima, prisećamo se oba dosadašnja zajednička letovanja i posebno se osvrćemo na predstojeći ručak. Posle tri sata, pročišćeni i ozareni nadom, povlačimo se na ćebence.

Uto stiže i baka, presvlači se ispod plašta. Neće u kabinu da je ne špijuniraju manijaci. Navukla preko glave tkaninu: kombesa se iznad sandala, kombesa, kombesa... I začas je u suvom kupaćem! „Ručak, decooo!”

Posle klope malčice pridremamo, a zatim slede slobodne aktivnosti. Mama vodi ćeru u zelenu oazu za venčanja, sin izigrava Tarzana krndžajući se po avantura parku, a baka na stazi šetačima deli flajere za „turu zdravlja” u sumporovitoj Višnjičkoj bari. Ja se opredeljujem za bandži. Odlažem naočare, kače me za kraj elastičnog konopca i dizalicom penju u nebo. Sa vrha krana nazirem nepregledno more golaća u tesnom ovalu savske vode. Srce mi lupa, nadjačava graju. Na 70 metara visine i bez cvikera, i kod nas mora da je isto kao u Grčkoj – slobodno, prozirno, beskrajno... Pomolim se Svevišnjem, udahnem duboko i skočim u plavetnilo. Leteći kao projektil vazduh – zemlja, pitam se nisam li preterao sa četiri bakine paprike. Puni ih baš obilato. Da mi, kad cimne, ne pripadne muka...