Обредно купање

Пошли и ми на море. Београдско. Понели карирано ћебе, ручни фрижидер, грицкалице, векну хлеба, кило бресака, кило парадајза, шерпу с пуњеним паприкама. У цик зоре заузели смо парче травнате територије у хладовини. Сјурили се с паркинга с још неколико конкурентских породица и поболи заставицу на најлепше место у сенци топола, поред тушева и главног ве-цеа. Разбашкарили се. Раширили. Поскидали у гаће купаће. Дишемо пуним плућима. Дивота. Птица гугуче. Шума шуми. Ветрић ћарлија.

Ни радници ЈП „Ада Циганлија” још нису стигли на посао. У Савском језеру једино групица „адских вампира” – двадесетак пензоса који пре рађања сунца од 15. маја до 15. септембра долазе да мрдају у води. Користе рани „термин” да се пробрчкају. Знају: кад око десет нагрне раздрагана маса света и започне обредно купање, потиснуће их ка аутобусима и даље ка Падини и граду, све до куће.

И наша бака је међу њима. У 4.58 качи одећу на спасиочеву празну платформу. У 4.59 натуче гумену капу и сандале за пливање, пипка се и проверава је л’ једноделни костим на њој – ретко кад се деси да га заборави. У 5.00 дозива: „Бања, Мирче, има 28 степени! Упадај! Добро је за твоју реуму, циркулацију, остеопорозу... За мном на пучину!” Отисне се чак до забрањене зоне на десет метара од обале, а Мирче храбро, цвокоћући, за њом. Ухвате свака своју бову и заподену приче из прадавних давнина. Тако до 10.00, кад почињу масовне сцене.

Док нам се бака не придружи, не часим часа. Покрцкао сам кесицу грисина, посисао шаку бомбоница, смазао крајку хлеба, прогутао две-три брескве. Потрусио сољу први парадајз, зинуо... „Јеси ли ти из глади побего! Само ждереш, ко панда под стресом!” отима ми жена и парадајз и сланик и шерпу с паприкама. „Остави нешто деци!” урла. Не хаје што је слушају „комшијске” фамилије које се ужурбано тискају по шумарку. Распиштољили се, доручкују. Ови до нас спремили гулаш. Тамо се крчми сарма. Онамо мирише ђувеч. Сузбили нас на наше карирано острвце! Гушимо се! И птица престала да гугуче. И шума више не шуми. Ни ветар не ћарлија! Време је да напуштамо „сплав”. Ето нас, водице! Стижемо!

Гурајући децу пред собом, освајамо лични кубик у плићаку. Загазимо до колена, мицнемо куковима, мало се излактамо и – огрезнемо до груди! Даље се не може од лопти, душека, шлауфа, рекета, руку, ногу, цике, вриске... Ту се – попут Индуса у Гангу – стојећи „мијемо”, издржавамо жегу што заостале на обали обара. Док клинци играју „пицигин” и унаоколо прште топле капи, жена и ја с филозофским миром дискутујемо о бољитку који од идуће године неумитно стиже и у наше крајеве. Изражавамо веру да ћемо можда и ми у ту Грчку. Ритуално поливајући једно друго по раменима, присећамо се оба досадашња заједничка летовања и посебно се осврћемо на предстојећи ручак. После три сата, прочишћени и озарени надом, повлачимо се на ћебенце.

Уто стиже и бака, пресвлачи се испод плашта. Неће у кабину да је не шпијунирају манијаци. Навукла преко главе тканину: комбеса се изнад сандала, комбеса, комбеса... И зачас је у сувом купаћем! „Ручак, децооо!”

После клопе малчице придремамо, а затим следе слободне активности. Мама води ћеру у зелену оазу за венчања, син изиграва Тарзана крнџајући се по авантура парку, а бака на стази шетачима дели флајере за „туру здравља” у сумпоровитој Вишњичкој бари. Ја се опредељујем за банџи. Одлажем наочаре, каче ме за крај еластичног конопца и дизалицом пењу у небо. Са врха крана назирем непрегледно море голаћа у тесном овалу савске воде. Срце ми лупа, надјачава грају. На 70 метара висине и без цвикера, и код нас мора да је исто као у Грчкој – слободно, прозирно, бескрајно... Помолим се Свевишњем, удахнем дубоко и скочим у плаветнило. Летећи као пројектил ваздух – земља, питам се нисам ли претерао са четири бакине паприке. Пуни их баш обилато. Да ми, кад цимне, не припадне мука...