Trag o prošlosti, zalog budućnosti

Kuća legata, ustanova koja vodi brigu o legatima zaveštanim našem glavnom gradu, na jesen će obeležiti pet godina postojanja. Ova mlada institucija kulture uspešno brine o legatima Nedeljka Gvozdenovića, Olge Jevrić, Milenka Šerbana, Milene Jevtić Ničeve Kostić, Ljubice Cuce Sokić, Olge Jančić, ali se stara i o rešavanju sudbine onih legata koji su joj povereni ugovorom o staranju, a čiji je opstanak bio neizvestan preko 40 godina. Među njima su kuće Veljka Petrovića i atelje Petra Lubarde.

U susret petogodišnjici, Ana Popović-Bodroža, direktorka Kuće legata, za „Politiku” govori o stanju u kojem se legati nalaze od 2004, kada je o njima brigu preuzela ustanova na čijem je čelu, a čiji je osnivač Skupština grada Beograda.

– Legati kao vid poklona umetničkih dela, a ponekad i kuća, stanova, galerija u kojima se ova dela čuvaju, čine 80 odsto ukupnog svetskog muzejskog fonda. Drugim rečima, muzeji ne bi postojali kada pojedinci (umetnici, kolekcionari, javne ličnosti), ne bi obogaćivali njihove fondove vrednim poklonima.U svetu se legatima pristupa sa poštovanjem i negom pa, shodno tome, predstavljaju male bisere i raritete muzejskih kolekcija. Legati su, inače, veoma dobro posećeni i održavani, a oko njih su okupljeni timovi stručnjaka i entuzijasta – kaže naša sagovornica i dodaje da o interesovanju domaće publike za legate najbolje govore brojke. Tako je, primera radi, u organizaciji Kuće legata izložbu „Poklon Beogradu Ljubice Cuce Sokić” do danas videlo preko 7 000 ljudi, a slična iskustva prate izložbe „Novi legati”, „Priča o ljubavi Olge Jančić” „Prostori Nedeljka Gvozdenovića”, „Legat Veljka Petrovića – kuća knjige”.

– Moja osnovna namera je „borba” za rekonstrukciju naše zgrade u Knez-Mihailovoj 46, koja će biti dom za sve legate i, budući da sam prevashodno programski direktor, zalaganje za kreativnu programsku liniju kojoj će legati nekad biti cilj, a nekad povod. Jer, legat simbolizuje mnogo toga: poklon, dar, trag, tok vremena, svest i odnos prema sopstvenoj prošlosti, ali i budućnost – kaže Ana Popović-Bodroža.

Opština Stari grad prepoznala je značaj ovog projekta i Kući legata dodelila sredstva od gotovo pola miliona dinara za nabavku rasvete, galerijskog nameštaja i vizuelnu identifikaciju prostora. Ipak, zaposleni u ovoj instituciji nadaju se prilivu dodatnih sredstava jer uslovi u ovom galerijskom prostoru (prokišnjavanje, trošnost krova, nedostatak grejanja, klimatizacije i slično), počinju ozbiljno da ometaju rad na izložbama, kao i boravak zaposlenih i publike. Pored toga, želja zaposlenih u ovoj ustanovi jeste da Beograd dobije svoj prvi ogledni legat, odnosno, da jedno od postojećih zdanja čije je stanje takvo da je u ovom trenutku potpuno beskorisni objekat, a predmeti u njemu propadaju, postane ono što danas jedna mala muzejska jedinica mora biti. A to je da, uz puno poštovanje prema darodavcu, i bogatu postavku, bude u potpunosti funkcionalan, višenamenski i, delimično, čak samofinansirajući objekat.

Primer za to je legat Veljka Petrovića koji je, ugovorom sa Sekretarijatom za kulturu, Kuća legata primila 2007. godine. Zbirka Petrovićevog legata sadrži rukopise i ličnu i službenu prepisku književnika (pisma Krleže, Krkleca, Save Šumanovića), isečke iz štampe, predmete primenjene umetnosti (nameštaj, srebrninu, posuđe, lampe, ogledala, tepihe), slike i skulpture (Milana Konjovića, Save Šumanovića, Zore Petrović, Petra Dobrovića, Marka Čelebonovića, Rista Stijovića), lične predmete (ordenje, između ostalog, Legiju časti) i biblioteku sa oko 3 000 knjiga.

– Ova kuća, u kojoj je Veljko Petrović, književnik, pesnik, publicista, dugogodišnji upravnik Narodnog muzeja, živeo i radio posle penzionisanja, bila je svojevremeno raskošan dom sa razvijenim društvenim životom, prepun predmeta koje su Veljku Petroviću poklanjali prijatelji, i o kojima se brižno starala supruga Mara, inače darodavac ove zbirke Skupštini grada. Muzej grada, koji je 1970. godine primio pravo staranja o ovom legatu, brinuo se o ovoj kući 37 godina. Međutim, tokom višenedeljnog procesa primopredaje, utvrdili smo da od starog sjaja ovog doma nije mnogo ostalo: kuća u Ulici Teodora Drajzera 32 zatečena je u stanju koje podrazumeva obimne radove na adaptaciji i sanaciji, bez grejanja, a svi pronađeni predmeti u stanju za konzervaciju. U bočnom delu objekta stanuju lica koja za to korišćenje nemaju pravni osnov. Verovali ili ne, jedna od bivših uprava Muzeja grada na ovakav način, useljavanjem zaposlenih, rešavala je pitanje čuvanja objekata, i ovo nije usamljen postupak ove vrste kada je reč o našim muzejima – objašnjava naša sagovornica.

A kako, dodaje, projektni zadatak za buduću rekonstrukciju legata sadrži namenske prostorije za čuvanje predmeta, veliku zonu postavke, koja na pravi način ističe ličnost i delo legatora, i predmete u samoj zbirci, izložbenu zonu za dodatne sadržaje, spoljašnju zonu koja podrazumeva uređenje vrta, i radno-administrativnu zonu,

Srpski PEN centar prošle godine je dao predlog za transformaciju legata Veljka Petrovića, u kojem bi se ubuduće nalazio Centar za knjigu. Takav jedan centar bio bi polazište za preispitivanje i drugih književnih ostavština, za međunarodnu komunikaciju i uključivanje ovog legata u međumuzejsku mrežu, kao i za rezidencijalnu namenu: boravak pisaca, gostiju Beograda, za ostvarivanje dodatnih prihoda i slično. U sklopu ove ideje, a na inicijativu Skupštine grada, pokrenut je proces iseljenja lica koja u kući Veljka Petrovića borave bez pravnog osnova.

Priča o legatu Veljka Petrovića za sada nema srećan kraj, dok je, kako saznajemo, za kuću našeg poznatog slikara Petra Lubarde na Topčiderskom brdu, iz koje su, zbog loših uslova u ovom ruiniranom zdanju, na senzacionalan način letos spasene Lubardine slike, upravo urađen veoma ambiciozan projekat rekonstrukcije po svim standardima savremene muzeologije, koji prati obiman proces konzervacije i restauracije samih dela.

– U poziciji u kojoj se borimo za adaptaciju naše glavne zgrade u najprestižnijoj zoni grada, budućem domu za sve legate, i nama ponekad deluje da objekti koji su dislocirani iz centra nisu prioritet. Ipak, uvereni smo da se i ovi problemi moraju rešavati i da će, možda, budućnost doneti neke drugačije načine razmišljanja kako da oni budu rešeni – kaže Ana Popović-Bodroža.

Mirjana Sretenović