Траг о прошлости, залог будућности

Кућа легата, установа која води бригу о легатима завештаним нашем главном граду, на јесен ће обележити пет година постојања. Ова млада институција културе успешно брине о легатима Недељка Гвозденовића, Олге Јеврић, Миленка Шербана, Милене Јевтић Ничеве Костић, Љубице Цуце Сокић, Олге Јанчић, али се стара и о решавању судбине оних легата који су јој поверени уговором о старању, а чији је опстанак био неизвестан преко 40 година. Међу њима су куће Вељка Петровића и атеље Петра Лубарде.

У сусрет петогодишњици, Ана Поповић-Бодрожа, директорка Куће легата, за „Политику” говори о стању у којем се легати налазе од 2004, када је о њима бригу преузела установа на чијем је челу, а чији је оснивач Скупштина града Београда.

– Легати као вид поклона уметничких дела, а понекад и кућа, станова, галерија у којима се ова дела чувају, чине 80 одсто укупног светског музејског фонда. Другим речима, музеји не би постојали када појединци (уметници, колекционари, јавне личности), не би обогаћивали њихове фондове вредним поклонима.У свету се легатима приступа са поштовањем и негом па, сходно томе, представљају мале бисере и раритете музејских колекција. Легати су, иначе, веома добро посећени и одржавани, а око њих су окупљени тимови стручњака и ентузијаста – каже наша саговорница и додаје да о интересовању домаће публике за легате најбоље говоре бројке. Тако је, примера ради, у организацији Куће легата изложбу „Поклон Београду Љубице Цуце Сокић” до данас видело преко 7 000 људи, а слична искуства прате изложбе „Нови легати”, „Прича о љубави Олге Јанчић” „Простори Недељка Гвозденовића”, „Легат Вељка Петровића – кућа књиге”.

– Моја основна намера је „борба” за реконструкцију наше зграде у Кнез-Михаиловој 46, која ће бити дом за све легате и, будући да сам превасходно програмски директор, залагање за креативну програмску линију којој ће легати некад бити циљ, а некад повод. Јер, легат симболизује много тога: поклон, дар, траг, ток времена, свест и однос према сопственој прошлости, али и будућност – каже Ана Поповић-Бодрожа.

Општина Стари град препознала је значај овог пројекта и Кући легата доделила средства од готово пола милиона динара за набавку расвете, галеријског намештаја и визуелну идентификацију простора. Ипак, запослени у овој институцији надају се приливу додатних средстава јер услови у овом галеријском простору (прокишњавање, трошност крова, недостатак грејања, климатизације и слично), почињу озбиљно да ометају рад на изложбама, као и боравак запослених и публике. Поред тога, жеља запослених у овој установи јесте да Београд добије свој први огледни легат, односно, да једно од постојећих здања чије је стање такво да је у овом тренутку потпуно бескорисни објекат, а предмети у њему пропадају, постане оно што данас једна мала музејска јединица мора бити. А то је да, уз пуно поштовање према дародавцу, и богату поставку, буде у потпуности функционалан, вишенаменски и, делимично, чак самофинансирајући објекат.

Пример за то је легат Вељка Петровића који је, уговором са Секретаријатом за културу, Кућа легата примила 2007. године. Збирка Петровићевог легата садржи рукописе и личну и службену преписку књижевника (писма Крлеже, Крклеца, Саве Шумановића), исечке из штампе, предмете примењене уметности (намештај, сребрнину, посуђе, лампе, огледала, тепихе), слике и скулптуре (Милана Коњовића, Саве Шумановића, Зоре Петровић, Петра Добровића, Марка Челебоновића, Риста Стијовића), личне предмете (ордење, између осталог, Легију части) и библиотеку са око 3 000 књига.

– Ова кућа, у којој је Вељко Петровић, књижевник, песник, публициста, дугогодишњи управник Народног музеја, живео и радио после пензионисања, била је својевремено раскошан дом са развијеним друштвеним животом, препун предмета које су Вељку Петровићу поклањали пријатељи, и о којима се брижно старала супруга Мара, иначе дародавац ове збирке Скупштини града. Музеј града, који је 1970. године примио право старања о овом легату, бринуо се о овој кући 37 година. Међутим, током вишенедељног процеса примопредаје, утврдили смо да од старог сјаја овог дома није много остало: кућа у Улици Теодора Драјзера 32 затечена је у стању које подразумева обимне радове на адаптацији и санацији, без грејања, а сви пронађени предмети у стању за конзервацију. У бочном делу објекта станују лица која за то коришћење немају правни основ. Веровали или не, једна од бивших управа Музеја града на овакав начин, усељавањем запослених, решавала је питање чувања објеката, и ово није усамљен поступак ове врсте када је реч о нашим музејима – објашњава наша саговорница.

А како, додаје, пројектни задатак за будућу реконструкцију легата садржи наменске просторије за чување предмета, велику зону поставке, која на прави начин истиче личност и дело легатора, и предмете у самој збирци, изложбену зону за додатне садржаје, спољашњу зону која подразумева уређење врта, и радно-административну зону,

Српски ПЕН центар прошле године је дао предлог за трансформацију легата Вељка Петровића, у којем би се убудуће налазио Центар за књигу. Такав један центар био би полазиште за преиспитивање и других књижевних оставштина, за међународну комуникацију и укључивање овог легата у међумузејску мрежу, као и за резиденцијалну намену: боравак писаца, гостију Београда, за остваривање додатних прихода и слично. У склопу ове идеје, а на иницијативу Скупштине града, покренут је процес исељења лица која у кући Вељка Петровића бораве без правног основа.

Прича о легату Вељка Петровића за сада нема срећан крај, док је, како сазнајемо, за кућу нашег познатог сликара Петра Лубарде на Топчидерском брду, из које су, због лоших услова у овом руинираном здању, на сензационалан начин летос спасене Лубардине слике, управо урађен веома амбициозан пројекат реконструкције по свим стандардима савремене музеологије, који прати обиман процес конзервације и рестаурације самих дела.

– У позицији у којој се боримо за адаптацију наше главне зграде у најпрестижнијој зони града, будућем дому за све легате, и нама понекад делује да објекти који су дислоцирани из центра нису приоритет. Ипак, уверени смо да се и ови проблеми морају решавати и да ће, можда, будућност донети неке другачије начине размишљања како да они буду решени – каже Ана Поповић-Бодрожа.

Мирјана Сретеновић