Kup.	Prod.	Sred.
117.04	117.75	117.39
102.16	102.77	102.47
126.3	127.06	126.68

Moj život u inostranstvu

26.05.2020 u 19:31

Kapitalizam na konopcima

U rano jutro, žuti taksi, jedan od zaštitnik znakova „Velike jabuke“ juri mušterije iz noćne smene i tek pridošle turiste. Pored taksista u razdrndanim četvorotočkašima najvredniji ranoranioci Njujorka su ljudi u fluorescentnim mokrim uniformama sa ogromnim vodenim šmrkovima. Ne obaziru se na slučajne prolaznike, oni doteruju grad za još jedan nezaboravan dan. S vremena na vreme, čuje se neka psovka, al’ u gluvo doba dana to nikoga ne dotiče. Do devet ujutru njujorške ulice i bulevari izglancani su i spremni za novu invaziju znatiželjnih turista iz celog sveta. Duž najprometnijih bulevara suvenirske radnje su već otvorene a njihovi vlasnici smišljaju poslednje trikove kako da namame radoznale mušterije. Prvim kupcima nude besplatne priveske sa logom Njujorka. Iz restorana zaudaraju

Moj život u inostranstvu

22.05.2020 u 19:50

Zbog Ilinke završio na klupi u Medison parku

Više od decenije moja nedelja rezervisana je za lutanje ulicama Njujorka, bez ikakvog cilja. Sve što želim jeste da se izgubim među milionima „pomahnitalih” vikend turista i nebodera koji prete svakog trena da mi se sruče na glavu. Gledajući ih uvek me progone iste misli: „Kako su ih „sklapali? Koliko nesrećnika se sa njih strmoglavilo i završilo u plastičnim kesama? Dokle će prkositi vremenu, prirodi, ljudskoj pohlepi i osvajačima širom sveta?“ Pomislim postoji li kakav prazan kutak na vrhu nekog od tih oblakodera gde bih mogao da provedem ostatak života hraneći golubove i uživajući u izobilju sunčeve svetlosti? Svaki „otkačeni” prolaznik, majstorija ljudske ruke ili sićušno stvorenje koje traži mrvice hrane da preživi još jedan sat u „Velikoj jabuci” razlikuju moje nedelje od

Moj život u inostranstvu

15.05.2020 u 19:45

Lepo je čuti da neko ovde voli Srbe

Često putujem, ređe busom, češće kolima a najčešće vozom. Na tim putovanjima promatram ljude, okruženje, razmišljam, istražujem, osluškujem... Na taj način učim kako da razumem ljude a i sebe. Jednog dana vozeći se ulicama Sidneja, na jednoj stanici uđe mlađi čovek. Beše veoma interesantno obučen za ovdašnje prilike. Na sebi je imao dugi crni kožni mantil i crni šešir. Moram priznati da mu je to lepo stajalo. Pomislila sam da izgleda kao tajni agent. Nešto je rekao vozaču a ovaj se nasmejao. Po propisima, vozača autobusa ne smeš ometati u vožnji. Za ovog lika to pravilo očito nije važilo. U jednom trenutku upita vozača: - Jeste li vi Rus? Vozac je samo odmahnuo glavom. - Čeh, nastavio je mladić. Vozač je opet odmahnuo glavom. - Poljak, bio je

Moj život u inostranstvu

12.05.2020 u 19:36

Sve kuhinje su dobre sem njihove

U lobiju zgrade 1080 Kingston ulice, sedi žena. Već na prvi pogled vidljivo je da i pored visokih štikli nije uspela da nadoknadi desetak centimetara visine. Osim toga tu je i to ćelijsko skupljanje, koje je u potaji, bez njenog odobrenja radilo na tome poslednjih četvrt veka, koliko je u penziji. Iz fotelje viri samo njena kosa, kratka, kovrdžava i seda. Sedela je sa laktovima naslonjenih na torbicu u krilu i cipelama lupkala po podu. Ne od nervoze, već zato što je to isto radila njena omiljena glumica Zaza Gabor dok je u jednoj sceni filma čekala da se pojavi Mr. Heston. Sa svojih devet muževa bila je nedostižna za nju. Jedino u tome Zaza joj nije bila ideal. Nije joj zamerala. Nije krivila Zazu Gabor to što je ona imala samo jedan brak. Nekada, i to na kratko. Ako pod tim

Moj život u inostranstvu

08.05.2020 u 19:45

Kako živi sirotinja na Floridi

Zovnuh ovih dana jednu advokatsku kancelariju iz Majamija da se raspitam kako mogu da dobijem radnu vizu za Ameriku. Iskreno začuđena, dežurna sekretarica upita me zašto bi neko ko živi u Parizu ikada želeo da se doseli u Ameriku, a zatim se izvinila što je bila tako otvorena. Odgovorih da su u Majamiju mnogo jeftinije nekretnine, da je klima toplija, te da bih volela da opet negde odem i počnem od nule. Pariz je prelep, otmen grad sa fantastičnom arhitekturom i raznovrsnom kuhinjom, a kulturna događanja su toliko brojna da čovek može svake nedelje da izlazi na nekoliko različitih izložbi ili koncerata. Međutim, posle desetak godina, svaki grad dosadi osim možda rodnog i čovek poželi da ispita druge zemlje i druge gradove. Kao u onoj pesmi Arsena Dedića „Da su me ukrali Cigani” u kojoj

Moj život u inostranstvu

05.05.2020 u 19:46

Biću stolar u Kanadi

To veče 16. maja 1996. godine na montrealskom aerodromu „Pjer Trudo” ostaće mi urezano u pamćenje ,,vo vjeki vjekov”. Sleteli smo u zemlju nade i to je bio prvi korak ka našoj svetloj budućnosti. Postrojili su nas kao ovce i preko onih saputnika ili sapatnika koji su nešto bolje mucali na francuskom, objašnjavali nam koji su sledeći korak. Koraci od sedam milja! Nisam znao ni da beknem francuski, supruga je nešto i znala, išla je na nekakav kurs u Beogradu. Bilo je to obavezno „zagrevanje” za Kanadu, dok sam bio zaposlen na pijaci na Banovom brdu kao snabdevač svih životnih potrepština za iscrpljene Brđane. Čekao sam desetak meseci na vizu za daleki i nepoznati put, a u međuvremenu sam se raspitivao okolo kako da najbolje nastupim na tlu moje nove države. Foto

Moj život u inostranstvu

01.05.2020 u 19:37

Za njih je važno da ste vi bolesni

Poznato je da je Švajcarska jedna od najstabilnijih i najsnažnijih ekonomija ne samo u Evropi nego i u cijelom svijetu. Zemlja koja se tokom istorije držala prilično po strani od svjetskih dešavanja uspela je da privuče veliku količinu finansijskog i intelektualnog kapitala. Globalne poslovne lokacije, nivo građanskih sloboda, dobijene Nobelove nagrade, kvalitet naučnika, privrednika, umjetnika i autora, samo su neki od faktora zbog kojih Švajcarska zauzima čelne pozicije. Švajcarska farmaceutska kompanija „Novartis” u samom je vrhu po prodaji lijekova u svijetu. To je firma čiji godišnji prihod oko 58 milijardi franaka i koja zapošljava 136 000 radnika. Često volimo da kritikujemo bankare i njihove milionske bonuse dok za prihode vodećih menadžera u farmaceutskoj industriji niko

Moj život u inostranstvu

28.04.2020 u 19:30

Čiji Bog je pravi

Kada izađem na ulicu, ovde u Melburnu, gledam ono šarenilo ljudi, od oblačenja, preko frizure do boje kože i onoga što se najteže prepoznaje - religiju. I tu se javlja pitanje: „Ako se svako moli svom Bogu i misli da je on pravi, koji je Bog najbolji? Naravno da bi svi rekli da je njihov Bog najbolji, ali logika se ne slaže sa time. Logika kaže da su svi oni najbolji, jer nije bitno kojem se bogu molite, bitno je da u njega verujete. Foto Piksabej Da ga držite u glavi, obraćate mu se sa poštovanjem, zavetuje se i tražite pomoć, a za uzvrat podnosite izveštaj šta ste sami uradili, kada ste pogrešite to priznate, najpre sebi a onda i njemu. Čak i verovanje u kamen ima takvu moć. Jedan musliman iz Irana mi nedavno ispriča da oni imaju „crni kamen” u Meki. Foto

Moj život u inostranstvu

24.04.2020 u 19:14

Rade sine, nemoj majku zaboraviti

U kući imamo raznih makaza kojima, po potrebi, sečemo papir, nokte, konce, ukrasne vrpce, običan kanap, predugačke zavese, šiške… U tome ne vidimo ništa posebno. Moje prvo sećanje na makaze potiče iz vremena kad sam imala pet godina, još pre nego što su mi, zajedno sa lepkom za papir, postale deo obaveznog školskog pribora. Sate sam provodila sa makazama iz majčinog pribora za vezenje goblena u ruci štrickajući papiriće i praveći kojekakve potrepštine za svoje lutke. Niko od toga nije pravio naročitu famu, sve dok su viškovi bivali uredno pokupljeni i bačeni. Znalo se da makaze, kao i ostali oštri predmeti, nisu za sasvim malu decu, a u određenom uzrastu dobila sam ih jednostavno na korišćenje i spontano upotrebila. Trebalo je da prođe skoro trideset godina, da se preselim u

Moj život u inostranstvu

17.04.2020 u 19:24

Da li plaćate zajedno ili odvojeno

„Zahlen Sie zusammen oder getrennt?“ Ovo je bila verovatno prva, direktno nama upućena rečenica na nemačkom, nakon što smo moja tadašnja devojka, a sadašnja žena završili naš prvi restoranski obrok u Minhenu uz podizanje ruke tražili račun. Rečenica koju tada nismo mogli da razumemo pa nam je konobar preveo na engleski da razumemo: „Da li plaćate zajedno ili odvojeno?“ Nijednom Nemcu nikada neće biti jasno zašto je ova, za njih potpuno smislena rečenica, za nas dvoje te večeri zvučala čudno, neprikladno pa čak i pomalo uvredljivo. Zar se takvo pitanje postavlja paru koji je u očiglednoj emotivnoj vezi? Ne delujemo mu dovoljno zaljubljeno? Zar mu izgledamo kao poslovni partneri na službenom ručku? Kasnije sam shvatio da to izgovara svaki konobar u Nemačkoj pre nego li donese

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Tag: moj život u inostranstvu