Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117.04	117.75	117.39
102.16	102.77	102.47
126.3	127.06	126.68

26.05.2020 у 19:31

У рано јутро, жути такси, један од заштитник знакова „Велике јабуке“ јури муштерије из ноћне смене и тек придошле туристе. Поред таксиста у раздрнданим четвороточкашима највреднији ранораниоци Њујорка су људи у флуоресцентним мокрим униформама са огромним воденим шмрковима. Не обазиру се на случајне пролазнике, они дотерују град за још један незабораван дан. С времена на време, чује се нека псовка, ал’ у глуво доба дана то никога не дотиче. До девет ујутру њујоршке улице и булевари изгланцани су и спремни за нову инвазију знатижељних туриста из целог света. Дуж најпрометнијих булевара сувенирске радње су већ отворене а њихови власници смишљају последње трикове како да намаме радознале муштерије. Првим купцима нуде бесплатне привеске са логом Њујорка. Из ресторана заударају

Мој живот у иностранству

22.05.2020 у 19:50

Због Илинке завршио на клупи у Медисон парку

Више од деценије моја недеља резервисана је за лутање улицама Њујорка, без икаквог циља. Све што желим јесте да се изгубим међу милионима „помахниталих” викенд туриста и небодера који прете сваког трена да ми се сруче на главу. Гледајући их увек ме прогоне исте мисли: „Како су их „склапали? Колико несрећника се са њих стрмоглавило и завршило у пластичним кесама? Докле ће пркосити времену, природи, људској похлепи и освајачима широм света?“ Помислим постоји ли какав празан кутак на врху неког од тих облакодера где бих могао да проведем остатак живота хранећи голубове и уживајући у изобиљу сунчеве светлости? Сваки „откачени” пролазник, мајсторија људске руке или сићушно створење које тражи мрвице хране да преживи још један сат у „Великој јабуци” разликују моје недеље од других

Мој живот у иностранству

15.05.2020 у 19:45

Лепо је чути да неко овде воли Србе

Често путујем, ређе бусом, чешће колима а најчешће возом. На тим путовањима проматрам људе, окружење, размишљам, истражујем, ослушкујем... На тај начин учим како да разумем људе а и себе. Једног дана возећи се улицама Сиднеја, на једној станици уђе млађи човек. Беше веома интересантно обучен за овдашње прилике. На себи је имао дуги црни кожни мантил и црни шешир. Морам признати да му је то лепо стајало. Помислила сам да изгледа као тајни агент. Нешто је рекао возачу а овај се насмејао. По прописима, возача аутобуса не смеш ометати у вожњи. За овог лика то правило очито није важило. У једном тренутку упита возача: - Јесте ли ви Рус? Возац је само одмахнуо главом. - Чех, наставио је младић. Возач је опет одмахнуо главом. - Пољак, био је упоран. Како је

Мој живот у иностранству

12.05.2020 у 19:36

Све кухиње су добре сем њихове

У лобију зграде 1080 Кингстон улице, седи жена. Већ на први поглед видљиво je да и поред високих штикли није успела да надокнади десетак центиметара висине. Осим тога ту је и то ћелијско скупљање, које је у потаји, без њеног одобрења радило на томе последњих четврт века, колико је у пензији. Из фотеље вири само њена коса, кратка, коврџава и седа. Седела је са лактовима наслоњених на торбицу у крилу и ципелама лупкала по поду. Не од нервозе, већ зато што је то исто радила њена омиљена глумица Заза Габор док је у једној сцени филма чекала да се појави Мр. Хестон. Са својих девет мужева била је недостижна за њу. Једино у томе Заза јој није била идеал. Није јој замерала. Није кривила Зазу Габор то што је она имала само један брак. Некада, и то на кратко. Ако под тим подразумевамо, за

Мој живот у иностранству

08.05.2020 у 19:45

Како живи сиротиња на Флориди

Зовнух ових дана једну адвокатску канцеларију из Мајамија да се распитам како могу да добијем радну визу за Америку. Искрено зачуђена, дежурна секретарица упита ме зашто би неко ко живи у Паризу икада желео да се досели у Америку, а затим се извинила што је била тако отворена. Одговорих да су у Мајамију много јефтиније некретнине, да је клима топлија, те да бих волела да опет негде одем и почнем од нуле. Париз је прелеп, отмен град са фантастичном архитектуром и разноврсном кухињом, а културна догађања су толико бројна да човек може сваке недеље да излази на неколико различитих изложби или концерата. Међутим, после десетак година, сваки град досади осим можда родног и човек пожели да испита друге земље и друге градове. Као у оној песми Арсена Дедића „Да су ме украли Цигани” у којој

Мој живот у иностранству

05.05.2020 у 19:46

Бићу столар у Канади

То вече 16. маја 1996. године на монтреалском аеродрому „Пјер Трудо” остаће ми урезано у памћење ,,во вјеки вјеков”. Слетели смо у земљу наде и то је био први корак ка нашој светлој будућности. Постројили су нас као овце и преко оних сапутника или сапатника који су нешто боље муцали на француском, објашњавали нам који су следећи корак. Кораци од седам миља! Нисам знао ни да бекнем француски, супруга је нешто и знала, ишла је на некакав курс у Београду. Било је то обавезно „загревање” за Канаду, док сам био запослен на пијаци на Бановом брду као снабдевач свих животних потрепштина за исцрпљене Брђане. Чекао сам десетак месеци на визу за далеки и непознати пут, а у међувремену сам се распитивао около како да најбоље наступим на тлу моје нове државе. Фото Пиксабеј Нове у

Мој живот у иностранству

01.05.2020 у 19:37

За њих је важно да сте ви болесни

Познато је да је Швајцарска једна од најстабилнијих и најснажнијих економија не само у Европи него и у цијелом свијету. Земља која се током историје држала прилично по страни од свјетских дешавања успела је да привуче велику количину финансијског и интелектуалног капитала. Глобалне пословне локације, ниво грађанских слобода, добијене Нобелове награде, квалитет научника, привредника, умјетника и аутора, само су неки од фактора због којих Швајцарска заузима челне позиције. Швајцарска фармацеутска компанија „Новартис” у самом је врху по продаји лијекова у свијету. То је фирма чији годишњи приход око 58 милијарди франака и која запошљава 136 000 радника. Често волимо да критикујемо банкаре и њихове милионске бонусе док за приходе водећих менаџера у фармацеутској индустрији нико и не

Мој живот у иностранству

28.04.2020 у 19:30

Чији Бог је прави

Када изађем на улицу, овде у Мелбурну, гледам оно шаренило људи, од облачења, преко фризуре до боје коже и онога што се најтеже препознаје - религију. И ту се јавља питање: „Ако се свако моли свом Богу и мисли да је он прави, који је Бог најбољи? Наравно да би сви рекли да је њихов Бог најбољи, али логика се не слаже са тиме. Логика каже да су сви они најбољи, јер није битно којем се богу молите, битно је да у њега верујете. Фото Пиксабеј Да га држите у глави, обраћате му се са поштовањем, заветује се и тражите помоћ, а за узврат подносите извештај шта сте сами урадили, када сте погрешите то признате, најпре себи а онда и њему. Чак и веровање у камен има такву моћ. Један муслиман из Ирана ми недавно исприча да они имају „црни камен” у Меки. Фото

Мој живот у иностранству

24.04.2020 у 19:14

Раде сине, немој мајку заборавити

У кући имамо разних маказа којима, по потреби, сечемо папир, нокте, конце, украсне врпце, обичан канап, предугачке завесе, шишке… У томе не видимо ништа посебно. Моје прво сећање на маказе потиче из времена кад сам имала пет година, још пре него што су ми, заједно са лепком за папир, постале део обавезног школског прибора. Сате сам проводила са маказама из мајчиног прибора за везење гоблена у руци штрицкајући папириће и правећи којекакве потрепштине за своје лутке. Нико од тога није правио нарочиту фаму, све док су вишкови бивали уредно покупљени и бачени. Знало се да маказе, као и остали оштри предмети, нису за сасвим малу децу, а у одређеном узрасту добила сам их једноставно на коришћење и спонтано употребила. Требало је да прође скоро тридесет година, да се преселим у Швајцарску

Мој живот у иностранству

17.04.2020 у 19:24

Да ли плаћате заједно или одвојено

„Zahlen Sie zusammen oder getrennt?“ Ово је била вероватно прва, директно нама упућена реченица на немачком, након што смо моја тадашња девојка, а садашња жена завршили наш први ресторански оброк у Минхену уз подизање руке тражили рачун. Реченица коју тада нисмо могли да разумемо па нам је конобар превео на енглески да разумемо: „Да ли плаћате заједно или одвојено?“ Ниједном Немцу никада неће бити јасно зашто је ова, за њих потпуно смислена реченица, за нас двоје те вечери звучала чудно, неприкладно па чак и помало увредљиво. Зар се такво питање поставља пару који је у очигледној емотивној вези? Не делујемо му довољно заљубљено? Зар му изгледамо као пословни партнери на службеном ручку? Касније сам схватио да то изговара сваки конобар у Немачкој пре него ли донесе

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: мој живот у иностранству