Да ли плаћате заједно или одвојено

„Zahlen Sie zusammen oder getrennt?“

Ово је била вероватно прва, директно нама упућена реченица на немачком, након што смо моја тадашња девојка, а садашња жена завршили наш први ресторански оброк у Минхену уз подизање руке тражили рачун.

Реченица коју тада нисмо могли да разумемо па нам је конобар превео на енглески да разумемо: „Да ли плаћате заједно или одвојено?“

Ниједном Немцу никада неће бити јасно зашто је ова, за њих потпуно смислена реченица, за нас двоје те вечери звучала чудно, неприкладно па чак и помало увредљиво. Зар се такво питање поставља пару који је у очигледној емотивној вези? Не делујемо му довољно заљубљено? Зар му изгледамо као пословни партнери на службеном ручку? Касније сам схватио да то изговара сваки конобар у Немачкој пре него ли донесе рачун.

„Платиш тачно онолико колико си појео и попио, кроз полусмех ми је објашњавао немачки колега не схватајући тачно какав је то мој проблем са тим питањем.

Неки кажу, зато што су такви, зато и имају. Немам намеру да се бавим предностима и манама таквих кафанских манира, иако не мислим да би се неко обогатио или осиромашио ако би неко преплатио пену од пива пријатељу или добио услед лоше математике пола кобасице више.

Временом сам схватио да отимање око рачуна и повици „ово иде на мене“ не спадају у овдашњи образац понашања. Њихово опхођење према новцу сам прихватио као уобичајено и као огледало менталитета. И нисам веровао да одрази из тог огледала и даље могу да ме изненаде. Али десило се.

Негде у децембру јавила ми се преко „WhatsAppa” дугогодишња девојка горепоменутог колеге Немца. Желела је да му за Божић поклони дегустацију пива и да то буде са мном. Супер. Волим пиво. Пристао сам и рекао да ми је драго што је мене изабрала.

Каже цена је по особи 39 евра и она ће да плати његов а ја мој део. У реду, одговорио сам, а кроз главу ми пролази „Zusammen oder getrennt?“.

Значи, важи и за поклоне. Али није проблем, идем са задовољством и даље ми је драго што се за мене одлучила. Питам је може ли она, пошто је већ план њен, да купи карте на интернету а ја ћу јој новац дати касније. Пристаје и пита који ми термин одговара. Планирали смо дужи боравак у Србији за празнике те кажем да се враћамо средином јануара. Важи. Важи.

Кроз неколико дана ми стиже порука да је купила две карте за дегустацију 16. јануара. Али нисам сигуран да ћу тада бити ту.  Датум повратка није дефинитивно испланиран.

- Али рекао си да се враћаш средином јануара. Зато сам узела за 16.01.

У реду, не желим да се нервирам пред празнике. „Видећу да ли можемо да се вратимо пре 16. јануара. Ако ипак, будемо тада и даље у Србији, поклањам моју карту твом дечку а он ће сигурно лагано наћи некога да са њим бесплатно иде на дегустацију. Важи. Важи.”

После десетак дана боравка у Србији седим са кумом у кафани. Стиже ми порука од ње:

„39€  (име и презиме) -  IBAN DE02 XXXX XXXX XXXX XXXX   Danke!“

Па мајка му стара. Нећу ти побећи. Показујем куму поруку и у бесу препричавам све из почетка. Кум, који већ 15 година живи у Бечу, тамо је и студирао, гледа ме тако изнервираног и смеје се:

„Шта тебе нервира човече. ‘Ало, она је Немица! Шта очекујеш? Па то је потпуно нормално!“

У реду, нећу да се нервирам у време празника. Отварам апликацију „Commerzbank” и уплаћујем јој 39 евра. Bitte!

После Божића испланирали смо повратак тако да се у Минхен вратимо 15. јануара. Јављам јој. Каже да се радују, и она и он.

Непосредно пред пут она ми поново пише:

„Преварили су ме. Мора да се доплати за резервацију још по 5 евра. Извини.

IBAN DE02 XXXX XXXX XXXX XXXX“

Гледам у неверици и смејем се. Да ли је ово ипак превише? Шаљем поруку куму:

- Је л` и за њих превише?

- Није. Али јој пошаљи 4.99.

Уплатио сам јој пет евра и размишљао о значају тог износа за кућни буџет двоје запослених људи у Минхену. Такође сам размишљао шта би се догодило да сам послушао кума.

Дегустација је била одлична. Колега и ја попили смо по девет различитих врста пива. Да не поверује човек да се сви ти напици различитих боја, густина, јачина и укуса класификују исто – као пиво.

Последње, девето, било је посебно - кисело пиво. И било је екстремно кисело. Таман да ме подсети да је и претходних осам након целе приче помало кисело.

Жарко Дамјановић, Минхен

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика