Све кухиње су добре сем њихове

У лобију зграде 1080 Кингстон улице, седи жена. Већ на први поглед видљиво je да и поред високих штикли није успела да надокнади десетак центиметара висине. Осим тога ту је и то ћелијско скупљање, које је у потаји, без њеног одобрења радило на томе последњих четврт века, колико је у пензији.

Из фотеље вири само њена коса, кратка, коврџава и седа. Седела је са лактовима наслоњених на торбицу у крилу и ципелама лупкала по поду. Не од нервозе, већ зато што је то исто радила њена омиљена глумица Заза Габор док је у једној сцени филма чекала да се појави Мр. Хестон.

Са својих девет мужева била је недостижна за њу. Једино у томе Заза јој није била идеал. Није јој замерала. Није кривила Зазу Габор то што је она имала само један брак. Некада, и то на кратко.

Ако под тим подразумевамо, за њу дугих, незаборавно непријатних седам месеци. Као да у теби видим Зазу, говорили би јој они малобројни који су неким случајем познавали обе.

Чека другарицу са деветог спрата. Увек са уредном фризуром, маникиром и у одећи пастелних боја. Обе су могле себи да приуште лепу одећу.

На прстима обе руке је по један прстен, на неким по два, као да се плаше да их све оставе саме, без надзора прстију тамо у стану, у коме живи сâма. Као да ће можда изазвати пожар, ударати главама по зидовима или слушати прегласно музику и комшијама дати прилику да и они једном у животу позову број 911.

Било би ужасно да их тамо не затекну када се врате после ручка. Иако су све ствари у стану биле осигуране, што их кошта 48 долара месечно, та емотивна везаност са прстењем не би могла да се процени.

Били су то њихови кућни љубимци које изводе на ручак.

Из лифта се појављује „4x4 вокер” у чијем седишту лежи торбица, а убрзо и њена другарица, пре него што се затворе врата лифта. 

То је жена високог али не и витког стаса, која би ако стане на вокер могла да заврне сијалицу на плафону лобија. Али, она никада није радила послове који нису били намењени њој. Ни сам вокер не би прихватио некога на седишту који није у стању ни да хода без његове помоћи.

Сада је њен ред да позове такси који ће да их одвезе у ресторан „El Catrin”, у Destilery District-у, на тако бају. Обожавају тако бају.

Све су кухиње добре сем њихове. Смејале би када би их неко питао који је њихов омиљен рецепт. Ручати у ресторану, њихов је омиљени рецепт. Зашто нас две не кувамо бар за себе? То питање себи никада нису поставиле. Неко је засигурно уградио кухињске елементе грешком у пројектовању ентеријера. Тако су размишљале.

Само једна једина изузетна ситуација могла би да одложи њихов заједнички ручак. Наравно о тој ситуацији не желе ни да размишљају, из чисто практичних разлога: То је у рукама оног изнад нас, тако би говориле. Он има јаче аргументе од наших. Као сваки небески менаџер, уосталом.

Оно важније што их чини блиским је осећај да су обе у неку руку историјске личности. Ако се узме у обзир да им памћење досеже до времена када је York добио ново име – Торонто. То је, како год да се мери, већ постало део историје.

Обе сматрају да имају двојезична тела, што би мало ко разумео, зато то и нису посебно истицале. У том њиховом левом делу тела, оном са срцем, говорио је њихов матерњи језик, у десном енглески. У једној усађен португалски, у другој немачки.

Леви део тела користиле би углавном док би певушиле под тушем, или при читању рачуна које би поштар пред крај месеца убацио кроз прорез у вратима, у време омиљене тв серије.

Којим су делом тела тада размишљале, ту не би требало да буде било какве сумње.

У лобију, у уграђеном камину игра угодна ватра.

Жена у фотељи са лактовима на торбици, повијена нетремице гледа у ту ватру у камина. Лупка ципелама о под. Са кућним љубимцима на прстима.

Торбица на њеним коленима је торбица са љубимцима њене другарице. Пази на њих, добацила јој је погледом из амбулантних колица, са маском за кисеоник на лицу. Ако се не вратим, из неког вишег разлога.

Лифт са знањем француског језика

Два су лифта у згради број 1080 у улици Кингстон. Један од њих не проговара. Ако се изузме оно „бинг” које отвора врата лифта. Свеједно му је где се налази. Таквог је карактера. Други је са знањем француског језика. French speaking elevator.

На жељеној дестинацији, љубазни женски глас, објави број спрата са: Neuvième étage. Девети спрат.

Никада прекорним тоном, иако због мене самог спушта и вуче лифт по десетак пута у току дана. Тотално нерентабилна вожња.

Merci beaucoup, захвалим се.

Нисам ја инграт, наравно.

У лобију испред лифтова, стојим са кутијом која мирише на пицу.

Никад не кажем: Шта је то данас са лифтовима? Је л’ данас неки празник? Чекам већ пола сата. Онда се баш начекам.

Они то виде, јер камера у лобију снима само оне који само то и раде: Чекају. Ако се то може сматрати да је неки рад. Тада укључе најспорију могућу допуштену брзину мотора. Зато ћутим. Онда, онако као знатижељно, притиснем дугме са стрелицом упереном у плафон, са погледом пуним дивљења за изум какав је лифт.

Деси се да из лифта истрче она два булдога са шеснаестог спрата. Онда се склањам у страну. Не улазим одмах. Они иза себе оставе мирисне облачиће. Посебно онај са једним зеленим оком. Намерно.

И то само онда ако баш мене угледају када се отворе врата од лифта. Ја њима не враћам на исти начин. Само им исплазим језик. И уђем у други лифт.

Са мало ината у осмеху. Као и они. Први су почели. А онда сам на интернету прочитао да пси и људи понекад поприме један од другог неке карактерно интересантне особине.

Миодраг Топић, Торонто, Канада

Пишите нам Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна?Станује ли носталгија на вашим новим адресама?А наша адреса је  [email protected]Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.Ваша Политика