Kup.	Prod.	Sred.
117.05	117.75	117.4
102.96	103.58	103.27
126.91	127.67	127.29

Moj život u inostranstvu

12.05.2018 u 15:04

Ćao Markoni, ćao

Neko te u prolazu dodirne i ostavi o sebi fragmente sećanja kao maske neiskazanih intimnih trauma uvijenih u anegdote života… *** MARKONI Kad je bila mala Markov otac je govorio kako bi on bio srećan kad bi mu ona bila snaja. I Marku se ona oduvek dopadala. Iz gradića na Velikoj Moravi, oboje su otišli na studije se u Beograd i godinama se tamo nisu sreli. Petnaestak godina kasnije našli su se kod „Tri šešira”. Oboje sa sa ožiljcima neuspelih brakova. – Ako me zaprosiš, ja ću sigurno reci „da”, rekao je Marko, sipajući crno vino, prvo na stolnjak a onda i u čaše. – Baš sam smotan, rekao je i oboje su se nasmejali. „Bele ruže, nežne ruže”, tamburaši su svirali samo za njih. Tada su odlučili da odu u Kanadu, on i ona sa kćerkom… Dočekao nas je na stepenicama,

Moj život u inostranstvu

05.05.2018 u 10:37

Imam skupe gaće šijo ih Versaće

Subotnje vedro jutro najavljivalo je vreli letnji dan u prestonoj Kanberi. Na petnaestak kilometara od glavnog grada Australije na velikom prostranom imanju je srpski manastir „Sveti Sava”, nekada centar Slobodne srpske pravoslavne crkve. Ovde je jednom godišnje, uoči dana „Svetog Save”, znači krajem januara, baš u najvrelije vreme u Australiji, jedno od najvećih okupljanja srpske zajednice, „Srpski svetosavski omladinski festival” ili u narodu poznat kao kanberski vašar. Najveći deo gostiju je zauzeo stolove ispred manastirske sale i kuhinje koji su prekriveni metalnim krovom. Od ranog jutra počelo je pečenje prasića i jagnjića, a majstori bureka su na sabajle izbacivali svoje proizvode, roštiljdžije su isto tako već imali za one najgladnije stigle iz Sidneja spremne ćevape,

Moj život u inostranstvu

27.04.2018 u 14:51

Utvare nemaštine i nemoći

Mala, sveže očišćena sobica na vrhu petospratnice u samom centru Medisona postala je novi dom. Evropljani se otimaju za centre svojih gradova. U mom Beogradu svi bi voleli da su u „krugu dvojke”. A ovde, berzanski brokeri, lekari, agenti osiguranja, regionalni menadžeri, srećni nesposobni naslednici bogatih sposobnih očeva, profesori univerziteta i ostali brižljivo uglancan svet providnih manira i još providnijeg veštačkog osmeha, sav taj kulturni polusvet nedostižan jednom pristiglom emigrantu svoje živote živi po periferijama, u ulicama sa uredno podšišanim travnjacima u kojima vlada potpuni muk. Te kuće, smeštene u komšilucima kojima niko ne prolazi pešice, vlasnici napuštaju rano ujutru u sveže izglancanim automobilima pravo iz svojih garaža na daljinsko otvaranje a vraćaju se u

Moj život u inostranstvu

14.04.2018 u 21:22

Kako je Andrija uzeo Đoletu sve „do gole kože”

Mnogi učeni ljudi smatraju da su snovi u neku ruku 'prozori' duše koji nam omogućavaju da bolje razumijemo sebe, donosimo bolje odluke u životu i lakše postignemo svoje ciljeve. Zato ne razumijem otkud Andrija i nakon trideset godina u mom snu kad sam odavno sve najvažnije odluke potrošio, ciljeve uglavnom ispromašivao, a sebe izgleda ja sâm i dan danas jedino najbolje i razumijem? Andriju sam prvi put pošteno vidio tek kad smo u ranim jutarnjim satima tog 8. aprila 1988. godine sa telavivskog aerodroma njegovom starom „Susitom” (nekadašnji jedini orginalni izraelski automobil sa „ševroletovim” motorom), stigli u Čičin stan u Bat Jam-u. Prvi put sam video i Čiču koga je Andrija dovezao da nas (mene i mog starijeg brata, njegovog nekadašnjeg „gazdu” u kafani „Beograd” u Inđiji)

Moj život u inostranstvu

21.04.2018 u 21:22

Nostalgija kao večna robija

Smejao sam se, smejao i samo smejao, a smeh je koracima mojim davao dužinu koliku god je hteo. U mojim rukama vizirana pravna isprava kao upozorenje na granici da me propuste. Pod jednim nebom odgojen, prebrzo pregoreo, nagonom avanturističkog egoiste želeo sam da vidim taj Zapad, iako tamo zalazi sunce. Uvek sam hteo da zavirim u moje sakriveno i nesvesno jer u svakom od nas čuči po jedna budala, hteli mi to ili ne. Izgleda da me je ta budala i izvela iz kuće. Znao sam da moram da se pokrenem i koračam negde dugo, dugo da tu budalu umorim.

Moj život u inostranstvu

07.04.2018 u 11:19

Njujork nije ništa drugo nego veliki Beograd

Rodio sam se sa krilima u Beogradu godine 1961 ali sam naučio da letim 1978. godine u Nici, Francuska. Sve što sam započeo i uspeo u životu, privatno i poslovno uvek se vraća u moje detinjstvo i ludu mladost na Čuburi . Ja sam dete iz šestog braka oca koji je bio politička iridenta i majke 30 godina mlađe od njega sa snovima o Holivudu. Hapšenja i maltretiranja mog oca od policije, čupanje kose i šamaranje od strane učiteljice Lazović u osnovnoj skoli Sveti Sava nije bilo toliko strahovito jer sam uvek mogao da pobegnem od realnosti u svoj svet filmova u bioskopu Vuk Karadžić. Foto Piksabej Imao sam kao i Skarlet O Hara moju Taru pored Bajine Bašte. Banja Koviljača bila je bila „Moje pesme moji snovi” a Drenovac na Savi gde je moja nana Radojka šila svečane

Moj život u inostranstvu

31.03.2018 u 15:07

Vojvoda Putnik na vrhu kanadske planine

Imam retko zadovoljstvo i privilegiju da sa svoje terase posmatram jedan veličanstveni planinski vrh – Putnik. Kanađani, srpski saveznici čekali su samo godinu dana od smrti velikog vojvode u Nici, tamo u Francuskoj, i odmah po Versajskom miru, odali počast srpskom junaku iz pet ratova, prvom vojvodi imenovanom posle slavne Kumanovske bitke 1912. godine. Rastužuju me srpski nemar i zaborav. Ko još haje ili se priseća prekaljenog ratnika pa da nekom planinskom gorostasu u okolini njegovog rodnog Kragujevca, ili malo podalje, daruje vojvodino ime? A moglo je to da se dogodi prošle godine, na stogodišnjicu njegove smrti ili 1992. kada je protekao vek i po od njegovog rođenja. Nestvaran izgled vrha Putnik u Stenovitim planinama u Kanadi (Foto Vikipedija) Sa ovim planinskim

Moj život u inostranstvu

24.03.2018 u 10:01

U Kotor otišla Dajen, a vratila se Dijana

Ne znam zašto, ali me je nešto, opet, vraćalo i vuklo pijaci i glatkim kamenim pločama. U žamoru Kotora kao da sam razabrala kazivanje moje babe Anđelije. Na toj pijaci moj deda, Lazar, koji je nadničio u luci, skupljao je uvenulo povrće i pred veče kuvao na maloj peći na drva. U susret Lazaru dolazila je sedamnaestogodišnja Anđelija koja je svojoj baki na pijacu nosila korpe krtole i blitve. Na skliskom kamenom pločniku, uvek zagledana u pučinu, kao da nekog očekuje, promaši stepenik. Povrće se rasu na sve strane, a ona u rakama visokog, kršnog, gorštaka. Srele su im se oči, zaplele i zalile pečatnim voskom sudbine. Ne skidajući oči jedno s drugog, pokušali su da razdvoje izmešano povrće, ali su oboje znali da se oni neće razdvajati. Njen otac nije dao ni čuti. – U Brda, u

Moj život u inostranstvu

17.03.2018 u 15:30

Nije ovo skupo kćeri, no si se loše udala

Dok je radio što su dogovorili, zajedno se diveći ogromnoj fontani, koja je izrastala i visoko se propinjući ispred njihove kuće, po želji Stjuarta, Dajan mu je često govorila da je ubi nostalgija, i trese prava groznica za Pertom, Labudovom Rekom i zaleđem Frimentla, njenog detinjstva. – Ove godine idemo, ponovo, na odmor u Evropu. Možeš li nam do povratka završiti posao? – Samo ako ostajete duže od tri nedelje. – U Evropi pet i u povratku u Pertu još dve. – Sasvim dovoljno za mene, ako je za vas.... A onda mu je sinulo. – Dajen, baš vam zavidim na odmoru u Evropi. Gde god stavite prst na mapi Evrope, zanimljivo je. – Ove godine ponovo idemo u Italiju. Bili smo u Rimu četiri nedelje. Moj Stjuart je opsednut istorijom, a posebno antičkom, Rimom, Egiptom i Grčkom, a za to ima i

Moj život u inostranstvu

10.03.2018 u 10:03

Lazarevi potomci zaboraviše srpski

Kvart u kome je Dajen živela lučno se umrežio oko kanala prosecanih istovremeno sa trasiranjem ulica. Ako s jedne strane kuće voziš kola, najčešće neki od krupnijih džipova, a s druge ti je na doku privezan gliser ili omanji brod, to je jasan znak da si u kraju onih, imućnijih. Ovaj grad ima veći broj naselja dizajniranih i pravljenih po meri, ukusu i potrebama bogatijih. Uz otvorene postoje i zatvoreni delovi grada, gotovo mali gradići, sa svim što je potrebno za luksuzan način života, što uključuje i svu potrebnu infrastrukturu. Opasani su visokom ogradom, dubokim džepovima, debelim osiguranjem i tankom potrebom za druženjem. Tu žive predstavnici više klase australijskog društva. Na ulaznoj kapiji na stubu mali monitor i tastatura za viziranje ulaza. Dajanina kuća je bila u

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Tag: moj život u inostranstvu