Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117.05	117.75	117.4
102.45	103.07	102.76
126.6	127.36	126.98

12.05.2018 у 15:04

Ћао Маркони, ћао

Неко те у пролазу додирне и остави о себи фрагменте сећања као маске неисказаних интимних траума увијених у анегдоте живота… *** МАРКОНИ Кад је била мала Марков отац је говорио како би он био срећан кад би му она била снаја. И Марку се она одувек допадала. Из градића на Великој Морави, обоје су отишли на студије се у Београд и годинама се тамо нису срели. Петнаестак година касније нашли су се код „Три шешира”. Обоје са са ожиљцима неуспелих бракова. – Ако ме запросиш, ја ћу сигурно реци „да”, рекао је Марко, сипајући црно вино, прво на столњак а онда и у чаше. – Баш сам смотан, рекао је и обоје су се насмејали. „Беле руже, нежне руже”, тамбураши су свирали само за њих. Тада су одлучили да оду у Канаду, он и она са кћерком… Дочекао нас је на степеницама, вртећи

Мој живот у иностранству

05.05.2018 у 10:37

Имам скупе гаће шијо их Версаће

Суботње ведро јутро најављивало је врели летњи дан у престоној Канбери. На петнаестак километара од главног града Аустралије на великом пространом имању је српски манастир „Свети Сава”, некада центар Слободне српске православне цркве. Овде је једном годишње, уочи дана „Светог Саве”, значи крајем јануара, баш у најврелије време у Аустралији, једно од највећих окупљања српске заједнице, „Српски светосавски омладински фестивал” или у народу познат као канберски вашар. Највећи део гостију је заузео столове испред манастирске сале и кухиње који су прекривени металним кровом. Од раног јутра почело је печење прасића и јагњића, а мајстори бурека су на сабајле избацивали своје производе, роштиљџије су исто тако већ имали за оне најгладније стигле из Сиднеја спремне ћевапе, кобасице,

Мој живот у иностранству

27.04.2018 у 14:51

Утваре немаштине и немоћи

Мала, свеже очишћена собица на врху петоспратнице у самом центру Медисона постала је нови дом. Европљани се отимају за центре својих градова. У мом Београду сви би волели да су у „кругу двојке”. А овде, берзански брокери, лекари, агенти осигурања, регионални менаџери, срећни неспособни наследници богатих способних очева, професори универзитета и остали брижљиво угланцан свет провидних манира и још провиднијег вештачког осмеха, сав тај културни полусвет недостижан једном пристиглом емигранту своје животе живи по периферијама, у улицама са уредно подшишаним травњацима у којима влада потпуни мук. Те куће, смештене у комшилуцима којима нико не пролази пешице, власници напуштају рано ујутру у свеже изгланцаним аутомобилима право из својих гаража на даљинско отварање а враћају се у њих

Мој живот у иностранству

14.04.2018 у 21:22

Како је Андрија узео Ђолету све „до голе коже”

Многи учени људи сматрају да су снови у неку руку 'прозори' душе који нам омогућавају да боље разумијемо себе, доносимо боље одлуке у животу и лакше постигнемо своје циљеве. Зато не разумијем откуд Андрија и након тридесет година у мом сну кад сам одавно све најважније одлуке потрошио, циљеве углавном испромашивао, а себе изгледа ја сâм и дан данас једино најбоље и разумијем? Андрију сам први пут поштено видио тек кад смо у раним јутарњим сатима тог 8. априла 1988. године са телавивског аеродрома његовом старом „Суситом” (некадашњи једини оргинални израелски аутомобил са „шевролетовим” мотором), стигли у Чичин стан у Бат Јам-у. Први пут сам видео и Чичу кога је Андрија довезао да нас (мене и мог старијег брата, његовог некадашњег „газду” у кафани „Београд” у Инђији) дочека. Брату

Мој живот у иностранству

21.04.2018 у 21:22

Носталгија као вечна робија

Смејао сам се, смејао и само смејао, а смех је корацима мојим давао дужину колику год је хтео. У мојим рукама визирана правна исправа као упозорење на граници да ме пропусте. Под једним небом одгојен, пребрзо прегорео, нагоном авантуристичког егоисте желео сам да видим тај Запад, иако тамо залази сунце. Увек сам хтео да завирим у моје сакривено и несвесно јер у сваком од нас чучи по једна будала, хтели ми то или не. Изгледа да ме је та будала и извела из куће. Знао сам да морам да се покренем и корачам негде дуго, дуго да ту будалу уморим.

Мој живот у иностранству

07.04.2018 у 11:19

Њујорк није ништа друго него велики Београд

Родио сам се са крилима у Београду године 1961 али сам научио да летим 1978. године у Ници, Француска. Све што сам започео и успео у животу, приватно и пословно увек се враћа у моје детињство и луду младост на Чубури . Ја сам дете из шестог брака оца који је био политичка иридента и мајке 30 година млађе од њега са сновима о Холивуду. Хапшења и малтретирања мог оца од полиције, чупање косе и шамарање од стране учитељице Лазовић у основној сколи Свети Сава није било толико страховито јер сам увек могао да побегнем од реалности у свој свет филмова у биоскопу Вук Караџић. Фото Пиксабеј Имао сам као и Скарлет О Хара моју Тару поред Бајине Баште. Бања Ковиљача била је била „Моје песме моји снови” а Дреновац на Сави где је моја нана Радојка шила свечане хаљине за

Мој живот у иностранству

31.03.2018 у 15:07

Војвода Путник на врху канадске планине

Имам ретко задовољство и привилегију да са своје терасе посматрам један величанствени планински врх – Путник. Канађани, српски савезници чекали су само годину дана од смрти великог војводе у Ници, тамо у Француској, и одмах по Версајском миру, одали почаст српском јунаку из пет ратова, првом војводи именованом после славне Кумановске битке 1912. године. Растужују ме српски немар и заборав. Ко још хаје или се присећа прекаљеног ратника па да неком планинском горостасу у околини његовог родног Крагујевца, или мало подаље, дарује војводино име? А могло је то да се догоди прошле године, на стогодишњицу његове смрти или 1992. када је протекао век и по од његовог рођења. Нестваран изглед врха Путник у Стеновитим планинама у Канади (Фото Википедија) Са овим планинским врхом и

Мој живот у иностранству

24.03.2018 у 10:01

У Котор отишла Дајен, а вратила се Дијана

Не знам зашто, али ме је нешто, опет, враћало и вукло пијаци и глатким каменим плочама. У жамору Котора као да сам разабрала казивање моје бабе Анђелије. На тој пијаци мој деда, Лазар, који је надничио у луци, скупљао је увенуло поврће и пред вече кувао на малој пећи на дрва. У сусрет Лазару долазила је седамнаестогодишња Анђелија која је својој баки на пијацу носила корпе кртоле и блитве. На склиском каменом плочнику, увек загледана у пучину, као да неког очекује, промаши степеник. Поврће се расу на све стране, а она у ракама високог, кршног, горштака. Среле су им се очи, заплеле и залиле печатним воском судбине. Не скидајући очи једно с другог, покушали су да раздвоје измешано поврће, али су обоје знали да се они неће раздвајати. Њен отац није дао ни чути. – У Брда, у катун,

Мој живот у иностранству

17.03.2018 у 15:30

Није ово скупо кћери, но си се лоше удала

Док је радио што су договорили, заједно се дивећи огромној фонтани, која је израстала и високо се пропињући испред њихове куће, по жељи Стјуарта, Дајан му је често говорила да је уби носталгија, и тресе права грозница за Пертом, Лабудовом Реком и залеђем Фриментла, њеног детињства. – Ове године идемо, поново, на одмор у Европу. Можеш ли нам до повратка завршити посао? – Само ако остајете дуже од три недеље. – У Европи пет и у повратку у Перту још две. – Сасвим довољно за мене, ако је за вас.... А онда му је синуло. – Дајен, баш вам завидим на одмору у Европи. Где год ставите прст на мапи Европе, занимљиво је. – Ове године поново идемо у Италију. Били смо у Риму четири недеље. Мој Стјуарт је опседнут историјом, а посебно античком, Римом, Египтом и Грчком, а за то има и

Мој живот у иностранству

10.03.2018 у 10:03

Лазареви потомци заборавише српски

Кварт у коме је Дајен живела лучно се умрежио око канала просецаних истовремено са трасирањем улица. Ако с једне стране куће возиш кола, најчешће неки од крупнијих џипова, а с друге ти је на доку привезан глисер или омањи брод, то је јасан знак да си у крају оних, имућнијих. Овај град има већи број насеља дизајнираних и прављених по мери, укусу и потребама богатијих. Уз отворене постоје и затворени делови града, готово мали градићи, са свим што је потребно за луксузан начин живота, што укључује и сву потребну инфраструктуру. Опасани су високом оградом, дубоким џеповима, дебелим осигурањем и танком потребом за дружењем. Ту живе представници више класе аустралијског друштва. На улазној капији на стубу мали монитор и тастатура за визирање улаза. Дајанина кућа је била у последњој

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: мој живот у иностранству