Ћао Маркони, ћао

Неко те у пролазу додирне и остави о себи фрагменте сећања као маске неисказаних интимних траума увијених у анегдоте живота…

***

МАРКОНИ

Кад је била мала Марков отац је говорио како би он био срећан кад би му она била снаја. И Марку се она одувек допадала. Из градића на Великој Морави, обоје су отишли на студије се у Београд и годинама се тамо нису срели.

Петнаестак година касније нашли су се код „Три шешира”. Обоје са са ожиљцима неуспелих бракова.

– Ако ме запросиш, ја ћу сигурно реци „да”, рекао је Марко, сипајући црно вино,

прво на столњак а онда и у чаше.

– Баш сам смотан, рекао је и обоје су се насмејали.

„Беле руже, нежне руже”, тамбураши су свирали само за њих. Тада су одлучили да оду у Канаду, он и она са кћерком…

Дочекао нас је на степеницама, вртећи наочаре за читање у руци. У дневној соби, Шопен је тихо свирао Waltz in the rain. Мирисало је пециво из кухиње.

„Хајде, хајде. Шопен је већ стигао, Жорж Сандова мало касни. Ми мушкарчићи можемо да почнемо. Жена ми је већ све испричала о вама. Све знам, смејао се. Сада ћу ја нешто о нама.“

У Канади су већ четврт века. Родила им се кћерка. Жена воли канасту. Воли да се смеје. Заразно. Он воли риболов. И фотографисање. Са страшћу говори о језерима и рекама у Манитоби. Али и Великој Морави уз коју је одрастао.

„Ћао Маркони, тако бих га поздрављао.

Онизак, уредно обријане главе, док је говорио, уносио би се у лице саговорника гледајући га својим плавим очима. Из њих је вирио Добрица.

Пред нашу селидбу у Торонто, отишао је у пензију. Купили су кућицу.

„Ма, само да уселимо. Све ћу да ти радим, говорио је жени. Мораћемо понешто да реновирамо, поправимо, закрпимо. Знаш, довољно је за нас двоје, а? Видиш, тамо ћемо роштиљ, пријатељу, мало цвећа, онамо ћу лежаљке, планирао је Маркони.

Крај је августа. Идемо да се поздравимо, пред одлазак. Испред куће у којој су живели, неколико полицијских кола, хитна помоћ и ватрогасна кола. На вратима његова жена. Лице јој је бледо. Уплакано.

„Марко ми је јутрос умро. Само је пас залајао и загребао по вратима купатила.

Тамо смо га нашли. На поду. Не могу да верујем. Исто као и његов отац,

имао је само 66 година када је…”

Три године касније. Разговарамо са њом преко Скајпа. На лицу сенке и подочњаци. И страх од самоће. Велики. Кад бих бар могла да испуним Маркову жељу. Да проспем његов прах у Велику Мораву. Деца су ту. Имају своје породице. Али ја сам ипак сама. Они имају своје животе. У кући сам у коју Марко није ни закорачио. Без њега то није моја кућа.

Како све ово да изгурам?

Прошла је још једна година. Морам вама прво да кажем. Јавио ми се школски друг из детињства. Зове ме у Београд. Његова жена је умрла пре двадесетак година.

Шта да радим? Како ћу ја тамо? Али нећу више бити сама. Разумете.

Да никада не сазнате како је самоћа тешка.

Пре неколико дана нам је послала имејл. Верује биће добро. Он је пажљив, нежан.

Са децом се редовно види преко Скајпа. Марко је тамо где је желео.

Знаш, пријатељу, видећеш када дођеш у Торонто, говорио је. Видећеш брате како „пиче” аута хајвејом. Сетим се тога кад год возим Гадринер хајвејом. Имао си право, и поновим, пиче, пиче, мој Маркони.

Осмехнем се и кажем, ћао Маркони, ћао.

МИЛОРАД И ЗЛАТИЦА

„Отвара се кафана у кући Шнајдерових”. Тако су звали познату кројачку фамилију. Мало ко је знао њихово право презиме, одакле су и када доселили у град. Како су они били чувенији него њихов зет, на чије ће се име и кафана водити, над улазом је засветлело неонско име кафане „Код Шнајдера”.

Отворена на Светог Јована, заштитника кројача. Бесплатно се служило пиће, за добар почетак и успешан кафански посао. Бесплатно и у част Светог Трифуна заштитника кафеџија.

Кафеџијина жена није могла проћи градом незапажено. Витка, грациозног хода, у лепршавој романтичној хаљини. Складно овално лице, фризура кратка, боје шаргарепе. Иако се поново удала и даље је остала, Златица Шнајдерова.

Жене би на пијаци шапутале, како је чудно да ни после три године нема ничег новог, а мушки да је штета што се већ удала.

Грађена је баш по принципу златног пресека, рекао би мој друг, архитекта.

Пристаје јој име Златица. А можда је Leptinotarsa decemlineata? Шта ти сад па то значи?

Кромпирова златица, насмеја се пољопривредни апотекар. Имате ли ви људи неку идеју, како да примамим муштерије? упитао нас је њен муж, носећи тацну са пићем. Ово части кућа, рече и седе за наш сто. Било би довољно да је твоја жена уместо тебе, тако смо мислили а рекли: како би било добро да има неко мезе.

Деведесете године.

Време нових богаташа, верника, увозних конобарица и уличних мењача девиза.

У кафану „Код Шнајера“ дојездише лепе конобарице Украјинке, а у град, у парохију, млади парох Милорад, да оронулој фасади цркве врати сјај и позлатом обложи крст на њеном врху, освежи парохију новим верницима.

Млад, згодан, љубазан и симпатичан усрдно се борио, тражио, молио и измолио прилоге за обнову цркве. На црквеној слави, Марков дан, у дворишту цркве угледао је Златицу, жену оног кафеџије, у чијој су кафани конобарице биле Украјинке.

Тако сам се вољом судбине и онога који ме је гледао са неба, правдао би се поп Милорад пред самим собом - заљубио.

Са симпатијама или не, о томе се шапутало по граду, све док се шапат није осмелио да допре и до попадије, која то сазнаде последња. Па се узбуркали „божански закони о прељуби”. Па се умешале и више силе, и попа Милорада распопили.

Златица и Милорад, започеше, додуше без благослова, али у љубави, нови живот у изнајмљеној кућици на крају града…

***

Прођоше од тада неке године. Заборављена и ова прича и Златица. Чуло се да је он, на крунилици за кукуруз, изгубио руку. Живи сам у неком селу, у трошној кући са два прозора, на путу за Апатин.

После ноћне смене чувара шљункаре, сврати у кафану и тамо седи у најтоплијем и најмрачнијем углу. Чека да му неко плати чашицу ракије. После друге, зна да запева. Бого мој, како овај човјек пјева. Мог'о је бит' попа“, рекао би неко. Е, ал' кад би се, оном руком коју нема мог'о још и прекрстит' , сложио би се други.

Милорад није чуо разговор. Само се осмехнуо. На вратима куће угледао је Златицу.

Миодраг Топић, Торонто