Ćao Markoni, ćao

Neko te u prolazu dodirne i ostavi o sebi fragmente sećanja kao maske neiskazanih intimnih trauma uvijenih u anegdote života…

***

MARKONI

Kad je bila mala Markov otac je govorio kako bi on bio srećan kad bi mu ona bila snaja. I Marku se ona oduvek dopadala. Iz gradića na Velikoj Moravi, oboje su otišli na studije se u Beograd i godinama se tamo nisu sreli.

Petnaestak godina kasnije našli su se kod „Tri šešira”. Oboje sa sa ožiljcima neuspelih brakova.

– Ako me zaprosiš, ja ću sigurno reci „da”, rekao je Marko, sipajući crno vino,

prvo na stolnjak a onda i u čaše.

– Baš sam smotan, rekao je i oboje su se nasmejali.

„Bele ruže, nežne ruže”, tamburaši su svirali samo za njih. Tada su odlučili da odu u Kanadu, on i ona sa kćerkom…

Dočekao nas je na stepenicama, vrteći naočare za čitanje u ruci. U dnevnoj sobi, Šopen je tiho svirao Waltz in the rain. Mirisalo je pecivo iz kuhinje.

„Hajde, hajde. Šopen je već stigao, Žorž Sandova malo kasni. Mi muškarčići možemo da počnemo. Žena mi je već sve ispričala o vama. Sve znam, smejao se. Sada ću ja nešto o nama.“

U Kanadi su već četvrt veka. Rodila im se kćerka. Žena voli kanastu. Voli da se smeje. Zarazno. On voli ribolov. I fotografisanje. Sa strašću govori o jezerima i rekama u Manitobi. Ali i Velikoj Moravi uz koju je odrastao.

„Ćao Markoni, tako bih ga pozdravljao.

Onizak, uredno obrijane glave, dok je govorio, unosio bi se u lice sagovornika gledajući ga svojim plavim očima. Iz njih je virio Dobrica.

Pred našu selidbu u Toronto, otišao je u penziju. Kupili su kućicu.

„Ma, samo da uselimo. Sve ću da ti radim, govorio je ženi. Moraćemo ponešto da renoviramo, popravimo, zakrpimo. Znaš, dovoljno je za nas dvoje, a? Vidiš, tamo ćemo roštilj, prijatelju, malo cveća, onamo ću ležaljke, planirao je Markoni.

Kraj je avgusta. Idemo da se pozdravimo, pred odlazak. Ispred kuće u kojoj su živeli, nekoliko policijskih kola, hitna pomoć i vatrogasna kola. Na vratima njegova žena. Lice joj je bledo. Uplakano.

„Marko mi je jutros umro. Samo je pas zalajao i zagrebao po vratima kupatila.

Tamo smo ga našli. Na podu. Ne mogu da verujem. Isto kao i njegov otac,

imao je samo 66 godina kada je…”

Tri godine kasnije. Razgovaramo sa njom preko Skajpa. Na licu senke i podočnjaci. I strah od samoće. Veliki. Kad bih bar mogla da ispunim Markovu želju. Da prospem njegov prah u Veliku Moravu. Deca su tu. Imaju svoje porodice. Ali ja sam ipak sama. Oni imaju svoje živote. U kući sam u koju Marko nije ni zakoračio. Bez njega to nije moja kuća.

Kako sve ovo da izguram?

Prošla je još jedna godina. Moram vama prvo da kažem. Javio mi se školski drug iz detinjstva. Zove me u Beograd. Njegova žena je umrla pre dvadesetak godina.

Šta da radim? Kako ću ja tamo? Ali neću više biti sama. Razumete.

Da nikada ne saznate kako je samoća teška.

Pre nekoliko dana nam je poslala imejl. Veruje biće dobro. On je pažljiv, nežan.

Sa decom se redovno vidi preko Skajpa. Marko je tamo gde je želeo.

Znaš, prijatelju, videćeš kada dođeš u Toronto, govorio je. Videćeš brate kako „piče” auta hajvejom. Setim se toga kad god vozim Gadriner hajvejom. Imao si pravo, i ponovim, piče, piče, moj Markoni.

Osmehnem se i kažem, ćao Markoni, ćao.

MILORAD I ZLATICA

„Otvara se kafana u kući Šnajderovih”. Tako su zvali poznatu krojačku familiju. Malo ko je znao njihovo pravo prezime, odakle su i kada doselili u grad. Kako su oni bili čuveniji nego njihov zet, na čije će se ime i kafana voditi, nad ulazom je zasvetlelo neonsko ime kafane „Kod Šnajdera”.

Otvorena na Svetog Jovana, zaštitnika krojača. Besplatno se služilo piće, za dobar početak i uspešan kafanski posao. Besplatno i u čast Svetog Trifuna zaštitnika kafedžija.

Kafedžijina žena nije mogla proći gradom nezapaženo. Vitka, gracioznog hoda, u lepršavoj romantičnoj haljini. Skladno ovalno lice, frizura kratka, boje šargarepe. Iako se ponovo udala i dalje je ostala, Zlatica Šnajderova.

Žene bi na pijaci šaputale, kako je čudno da ni posle tri godine nema ničeg novog, a muški da je šteta što se već udala.

Građena je baš po principu zlatnog preseka, rekao bi moj drug, arhitekta.

Pristaje joj ime Zlatica. A možda je Leptinotarsa decemlineata? Šta ti sad pa to znači?

Krompirova zlatica, nasmeja se poljoprivredni apotekar. Imate li vi ljudi neku ideju, kako da primamim mušterije? upitao nas je njen muž, noseći tacnu sa pićem. Ovo časti kuća, reče i sede za naš sto. Bilo bi dovoljno da je tvoja žena umesto tebe, tako smo mislili a rekli: kako bi bilo dobro da ima neko meze.

Devedesete godine.

Vreme novih bogataša, vernika, uvoznih konobarica i uličnih menjača deviza.

U kafanu „Kod Šnajera“ dojezdiše lepe konobarice Ukrajinke, a u grad, u parohiju, mladi paroh Milorad, da oronuloj fasadi crkve vrati sjaj i pozlatom obloži krst na njenom vrhu, osveži parohiju novim vernicima.

Mlad, zgodan, ljubazan i simpatičan usrdno se borio, tražio, molio i izmolio priloge za obnovu crkve. Na crkvenoj slavi, Markov dan, u dvorištu crkve ugledao je Zlaticu, ženu onog kafedžije, u čijoj su kafani konobarice bile Ukrajinke.

Tako sam se voljom sudbine i onoga koji me je gledao sa neba, pravdao bi se pop Milorad pred samim sobom - zaljubio.

Sa simpatijama ili ne, o tome se šaputalo po gradu, sve dok se šapat nije osmelio da dopre i do popadije, koja to saznade poslednja. Pa se uzburkali „božanski zakoni o preljubi”. Pa se umešale i više sile, i popa Milorada raspopili.

Zlatica i Milorad, započeše, doduše bez blagoslova, ali u ljubavi, novi život u iznajmljenoj kućici na kraju grada…

***

Prođoše od tada neke godine. Zaboravljena i ova priča i Zlatica. Čulo se da je on, na krunilici za kukuruz, izgubio ruku. Živi sam u nekom selu, u trošnoj kući sa dva prozora, na putu za Apatin.

Posle noćne smene čuvara šljunkare, svrati u kafanu i tamo sedi u najtoplijem i najmračnijem uglu. Čeka da mu neko plati čašicu rakije. Posle druge, zna da zapeva. Bogo moj, kako ovaj čovjek pjeva. Mog'o je bit' popa“, rekao bi neko. E, al' kad bi se, onom rukom koju nema mog'o još i prekrstit' , složio bi se drugi.

Milorad nije čuo razgovor. Samo se osmehnuo. Na vratima kuće ugledao je Zlaticu.

Miodrag Topić, Toronto