Носталгија као вечна робија

Смејао сам се, смејао и само смејао, а смех је корацима мојим давао дужину колику год је хтео. У мојим рукама визирана правна исправа као упозорење на граници да ме пропусте. Под једним небом одгојен, пребрзо прегорео, нагоном авантуристичког егоисте желео сам да видим тај Запад, иако тамо залази сунце.

Увек сам хтео да завирим у моје сакривено и несвесно јер у сваком од нас чучи по једна будала, хтели ми то или не. Изгледа да ме је та будала и извела из куће. Знао сам да морам да се покренем и корачам негде дуго, дуго да ту будалу уморим.

Када је јат-ов авион узлетео чуо сам како облаци звоне. Погледам доле и приметим да један фали у јату. Убеђен да сам на млечном путу тада нисам знао да ће се из те будале, коју сам уморио и успавао, пробудити нешто што ће да ми развали осећања.

Оставио сам земљу где цех плаца онај који има само једно једино одело. Приземљење је било рутинско, судбинско. По џеповима нисам имао ништа од метала али на све стране је почело да звони. Помислио сам да нисам откључао лудницу.

Улазим у ту земљу као да некоме идем на мегдан. Инфициран стидљивошћу, тада још без менталне фалинке еуфоричног расположења пијаног милијардера, омашком овде нисам пренео калуп мог питомог живота. Прве болове добијам кад сам темперамент нивелисао на њихову смирену толеранцију. Гура ме и води нека сила куда не желим да идем. Било ми је јасно да нећу да бирам златну шналу за кравату, нити ће ми прсти бити у песку.

Постао сам, носталгичан, болестан за кућом. Тако кажу на енглеском – хomesickness. Сада ми је јасно зашто су неки наши на крају презимена ставили слово „х” - или су хomesickness или им треба помоћ (хelp).

Ноћу устаљено и увек у неправилним сменама она будала се буди и подсећа кад ме је извео из куће. Тада крећу вулкански изливи емоција врели као лава, који ће да се скамене у мени у облику вечне носталгије. Носталгија је као љубав – ти ту земљу волиш а она не зна где си.

Само крв зна истину, личност сам затурио а карактер испустио. Где је оно што сам градио сва ова лета? Имао сам облик као облак. Порука главном,  осећам се потпуно некомплетно на овим просторима и не знам како овом окружењу да објасним зашто неће оданде да ми се телепортују испреплетани снопови енергије. Знам да је опипљива енергија састављена од душе и светлости.

Верујем да ми је душа остала тамо, склупчала се у задњи час, примирила тог дана кад ме је та будала пребацила овде, насукала, закатанчила и уплела у даљине. Покушавам да правилно одржавам равнотежу јер не знам више где ударам. Стално ме нешто нагиње према ивици и баца на оштре стене а ја увек ходам без мреже.

Ако вас јури зомби бежите у библиотеку он неће тамо, или у музеј, не додирујте антику а ја овде са носталгијом имам романтику. Овде попуста само кад запнеш. Ако не дођеш пет минута раније ти касниш. А моји витезови су тамо и не знам са чим ћу изаћи пред њих.

Блискост је рањивост. Корени тамо бедеми а овамо туга вреба. Грабим јутарњу свежину да померим нагомилану туђину.

Ако одлучим да идем кући до Чубуре то сигурно неће бити у септембру. Тада прваци полазе у школу. Шта да му кажем ако ме нешто пита. Боље да сретнем неког неважног ко ће у мени да спази дугу одсутност. Кад одеш оставиш им немир, мајци и оцу даљину, брату вечно дугујеш сраслу близину а у себи лучиш горчину.

Љубав је бол која заостаје, док носталгија тутњи, не одустаје и довлачи жал.  Моје небо зове ме на плаво а ово наборано, наопако само што још није пало.

Испрескакаћу одважне, извадићу трн чекања, загрлићу истину и кренућу тамо где и припадам. Надирала је та носталгија у мене а када се снашла осудила ме је и закључала. Сад морам да је робијам доживотно.

И где сте ви, ту нисам ја и зато обећајте самом себи да вам ова моја истинита прича никада не буде мапа.