Лазареви потомци заборавише српски

Кварт у коме је Дајен живела лучно се умрежио око канала просецаних истовремено са трасирањем улица. Ако с једне стране куће возиш кола, најчешће неки од крупнијих џипова, а с друге ти је на доку привезан глисер или омањи брод, то је јасан знак да си у крају оних, имућнијих.

Овај град има већи број насеља дизајнираних и прављених по мери, укусу и потребама богатијих. Уз отворене постоје и затворени делови града, готово мали градићи, са свим што је потребно за луксузан начин живота, што укључује и сву потребну инфраструктуру.

Опасани су високом оградом, дубоким џеповима, дебелим осигурањем и танком потребом за дружењем. Ту живе представници више класе аустралијског друштва.

На улазној капији на стубу мали монитор и тастатура за визирање улаза. Дајанина кућа је била у последњој трећини те, лучно око канала, изломљене улице. Све куће су грађене истом грађевинском логиком, а ниједна налик на ону другу. У ову и овакве улице сервисна кола само долазе на позив, и након обављеног посла журно одлазе.

После звона, на капији прво се појавио осмех, широко раширене руке, а потом и Стјуарт, Дајанин муж, који је изашао да нас поздрави и уведе у дневну собу, величине тениског терена, са више од 100 квадрата. Срдачан поздрав и с Дајаном, која је телефонски, на препоруку којој је веровала, договарала пословно виђење.

– Да седнемо у предњи део дворишта и уз кафу о послу, слажете ли се? Дајен усмери даљи ток његовог боравка и конверзације.

Кратким ходником ка излазним вратима. Лево, рукавац ходника ка спаваћим собама кћерке и сина, одакле је допирао смех и нејасна конверзација. Излаз им преперечи времешни златни ритривер са снажним замасима репа за све, а очима упртим у Дајен Мекалистер, пратећи сваки њен миг.

Капућино, органски ђус и разговор у удобним фотељама, масивним, густо тканим пластичним тракама, са комотним и комфорним четвртастим наслоном и рукохватима. Стјуарт је сувласник франшизе из ланца „Кеш конверторса”, уносног бизниса западног света. Била је то комбинација залагаонице и модерног, легалног зеленашења, позајмљивањем готовог новца уз високе камате. Деца на студијама а Дајен је пола дана уз компјутер, држећи све послове на оку, фамилију на окупу и бројне планове на уму. Обоје су из Перта, али је она, наша. Њени деда и баба су с наших простора.

Док смо радили, причали смо на свом језику. Понекад бих свој јад и очај смиривао псовком, подупро љутњом, или би се поштапао клетвом. На то она никад није ни трепнула, а онда се једног дана појави из Перта Дајенина мајка, госпођа Мери, и с врата нас поздрави и ослови на нашем језику.

Били смо паралисани и скоро десет минута нисмо чули шта нам је причала. Панично сам враћао филм наших боравака у кући и свих псовки или погрдних речи које сам им упућивао, и то увек пред Дајен, а она - наша. Презнојио сам се на помисао, како би се злурадо смешкала, што смо упали у ступицу заблуде, да имамо посла са Енглескињом, а она наша, само се правила да није.

Наредне среде су опет кренули ка кући Дајен, а његова нога није могла притиснути папучицу гаса. И ауто и они су се једва довукли до познате куће. У сусрет им је дошла Мери и прво срдачно пољубила Сузану а потом и Бранка.

– Дајен је скокнула до града на неку изложбу. Када завршите, чекам вас на тераси с кафом и колачима. Па наши смо, забога, што ме тако гледате. Не знам за вас, али за мене је сусрет и упознање наших празник и радост живота. А, сад да вам не сметам. Одох ја на терасу. Арон ме чека да му ишчеткам гриву и да га чешем иза ушију. 

Причала им је о оцу, Лазару, Херцеговцу и мајци Анђелији, Црногорки из Котора. Милошу и Данилу, синовима и кћерки, Дајен, а онда се исправила и Дајен назвала правим именом Дијана.

„Дијана је најмлађа од троје ђеце и једина која се преселила из Перта на други крај Аустралије, на Голд Коуст. Све троје моје ђеце, рекла би црногорским акцентом, своје мајке, су различити, само су сви стасом на Лазара, кршни Херцеговци, високи и наочити. Зато Стјуарт дјелује да је низак. Не, он није низак, само је нижи од Дајен, тешко јој је било наћи равнога себи, по висини. Синови су ћерали баскет, а Дајен нетбол, али су пред крај студија баталили, а око бацили и пажњу усмјерили на неке друге, животније ствари, обавезе и хобије.

Мој отац, Лазар, није ни после пуно година пуно одмакао у енглеском језику, свој је користио само у разговору са својом Анђелијом, мојом мајком, али је зато добро савладао и владао талијанским, дружећи се и на послу и прије и послије са Мариом, Талијаном из Напуља. Марио га је и увукао у рад на доковима Фриментла, а потом код неких Талијана у кожари.

Ни са кућом није желио пуно одмаћ' од Фриментла. Ту близу, иза комјунити бараке, коју је дијелио са Мариом и његовом породицом, купио је трошну брвнару, покривену коругејт ајроном. И вода и тоалет су били напољу, а у кући, ми.

Љети несносна врућина, а зими би стегла студен, па смо се ми дјеца грлили као мачићи, у неким чоханим одјелцима, као тренерке, да се угријемо. Даљина, вријеме, трка за егзистенцију, учињели су да је веза са бившом домовином прво блиједјела, а потом нам се макла испред очију и мисли.

Ми дјеца смо све више уочавали, препознавали и прихватали своју нову домовину, Аустралију, а Лазар и Анђелија све више очајавали за старом. Нијесмо видјели како смо били располућени, и опет, на свој начин и читави и усправни и срећни.

Никада више нијесу били у свом старом завичају и умрли су а да нијесу досањали тај сан. Моја добра мајка је више патила за својом Добротом, сјеверно од Котора, него отац за Херцеговином.

Она, када год би се сјетила Доброте и Котора, виђела је љепоту Боке, а отац је потирао сјећања јер из њих је навирала само биједа, јад, глад и чемер. Мајка је сједила, јадна у кућу и кроз прозор упињала поглед на пучину, све чекајући да нешто изрони: Црква Светог духа, Пјаца од салате, Трг од дрва, Пјаца Светог Трипуна. Ништа од њена Котора.

Поглед јој се замути и сузама разлије, па више не може гледат`, ма колико се упињала и само таре сузе. А сјутра опет. Па јој се опет учиње да види како поморци, у повратку с дугијех путовања, полажу камење, каконо легенда налаже, уз острво Госпе од Шкрпјела, да се одржи и увећа.

Отац је скакао с посла на поса', није има времена ни мисао отпратит' преко океана, па му је то помутило, али и иступило, жал за фамилијом и породичном кућом, задругом, како ми је говорио, тамо у Херцеговини. Тада се бродом путовало и преко два мјесеца.

Послије другог свјетског рата, дупло краће, 30 до 35 дана. Писма уријетко, пар пута годишње, а касније једно у пар година. Између два писма, једна очева сестра и троје братове дјеце би умрло, што од глади, што од болешћура.

Тамо се од старости уријетко умирало. Да му срце препукне. Један по један вентил, као херцеговачке ријеке, понорнице би нестајао, и носталгија, и жеље и сјећања. Живот се осови и усмјери на нове потребе и навике, а дјеца и брига за њих потрга и потра све трагове веза, са старим завичајем.

Педесетих, када су добили и телефон, више нијесу имали, тамо, кога звати. Нестали су рођаци, мог оца Лазара, који је био најмлађи од браће и сестара. Утихну и затаји црногорска племенска припадност, моје мајке, јака ка уже прекоокеанских бродова, на навезу у Фриментлу, у мом Перту.

И све изблиједи, баш као на старим фотографијама херцеговачког крша и бококоторског залива и неких ситних лица са округлим црногорским капама.

Дајен је до четврте године знала доста наших ријечи и помало и причала. Није се мрдала од бабе, а баба није престајала да је подучава, нашки. Било је то бокељско акцентовање, готово, нарјечје, са пуно искварених италијанских ријечи и израза. Послије би мој отац Лазар, пеглао из Дијаниног сјећања и, као кукољ из жита избацивао све страњске ријечи. Сваки дан би јој до у ситни детаљ, причала од поласка из луке Котор, до доласка у Аустралију.

Њој су највише о томе причали и не знајући да ће она прва то све заборавити. А онда је кренула у вртић и предшколско. Нашки је и даље разумјела, али више није говорила, само би, као робот, устала и урадила шта јој се рече. Послије десете године више није ни разумијевала наш језик, а није је ни има' ко подучават'.

Умрли су прво моја мајка, Анђелија, а послије три године и мој отац Лазар. Да ви право речем, ја нијесам наставила да их учим, а њен отац је био Ирац. Поштовао је Србе, због оба свјетска рата, али не и њихов језик у свом дому. Дајен тешко умије изговорит име свог дједа Лазара, а бабе Анђелије, никако. И моје крштено име Марија, се прометну, ни сама не знам како и кад у Мери.

Синови моји још нешто знају нашки у траговима. Старији Данило, Ден, стоји нешто боље од Мајкла, дједовог Милоша. Кад год би баба и дјед долазили до нас, дјед Лазар је баба Анђелији говорио: „А су`чим ћемо пред Милоша, тражећи неки бомбом, коцку шећера, било шта, и увијек је користио те ријечи великог Његоша.

Трећа генерација заувијек губи домовину, културу, језик и обичаје својих ђедова, а узраста, к'о чврсто, високо и разгранато стабло, аустралског, гам дрвета, припадност новој земљи. И то је то.

Не замјерите ми што вас угњавих. Жељела сам да знате, а поготово што сад мене знате, па да не осуђујете Дајен, што нашки не зна ни мислити ни говорити. Сирота, све је обрисала и макнула из амбара своје памети и запамћења. То није била њена воља, него мељиво точка живота.

Остаће ми вјечити жал, што ће се прича О Лазару и Анђелији, а с њима о Херцеговини и Црној Гори утрнути, к'о свијећа на промаји, кад ја одем.”

Лазар Ковачић, Голд Коуст, Квинсленд, Аустралија