Izbijanje Prvog svetskog rata označilo je početak najvećeg i najtežeg ratnog razdoblja u istoriji. Mnogi savremeni istoričari i posebno političari smatraju da je period od 1914. do 1945. bio neka vrsta novog Tridesetogodišnjeg rata, jedinstvenog razdoblja ratova i kriza koji su odneli više od sedamdeset miliona žrtava. Ukoliko bismo kao hronološke međaše uzeli početak međunarodnih kriza krajem 19. veka i kraj hladnog rata 1989. godine, mogli bismo da zaključimo da je reč o stogodišnjoj krizi bez premca u prošlosti. Ciljevi ratnih učesnica iz 1914. godine, danas bi se mogli učiniti prevaziđenim i obesmišljenim. Naime, velike sile borile su se za svetsku dominaciju i kolonijalna carstva. Reč je o ciljevima koje su u formi u kojoj su postavljeni u kasnijim godinama napustile čak i pobednice. Srbija i srpski narod u rat su ušli da bi se odbranili od napada austrougarske vojske, ali su rano, još u prvom mesecu ratovanja, prvi ljudi srpske države definisali ratni cilj oslobođenja i ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca, „plemena” kako se onda verovalo jednog naroda. U slučaju Srbije određen Niškom deklaracijom 7. decembra 1914. i Krfskom deklaracijom od 20. jula 1917. godine, nacionalni princip postaće jedan od ključnih savezničkih ratnih ciljeva. Ipak, zvanična Srbija, koja je svoj cilj postavila tako visoko i načelno nije bila spremna, niti upoznata sa svim teškoćama sa kojima će se na putu ujedinjenja suočiti, a posebno ne sa prirodom nacionalnog jedinstva koje je narodima buduće države nametnuo splet okolnosti početkom 20. veka. Potcenjen je bio i značaj civilizacijskih, religijskih i etničkih granica koje je stvaranje nove države trebalo da poništi.

Pobede i žrtve

Pored strateškog značaja Srbije koji je doveo do toga da tri velike međunarodne krize koje su prethodile Prvom svetskom ratu budu sa njom tesno povezane (Aneksiona 1908-1909, Balkanski ratovi 1912-1913. i Julska 1914), Srbija je početkom rata imala veliku vojnu važnost za saveznike. Njena vojska je imala velika i nedavna ratna iskustva i bila je u mogućnosti da na bojno polje izvede više od 700.000 vojnika. U prvim razdobljima rata, sve dok se verovalo da će svetski sukob biti završen za nekoliko meseci, ova činjenica donela je Srbiji veliki značaj. Ipak, žrtve koje je Srbija podnela u ratu nisu imale uporednika ni premca. Posle nepune dve godine do Krfa je od 707.000 mobilisanih vojnika dospeo tek svaki četvrti ili peti (151.828). U izveštaju generala Terzića iz 1917. procenjeno je da je tokom dvogodišnjeg ratovanja poginulo 200.000 vojnika! Njih 120.000 je pomrlo u zarobljeništvu, od gladi ili izginulo u sukobima sa nemačkim, austro-ugarskim ili bugarskim okupacionim vojskama. Pred granicom sa Albanijom, srpska vojska se raspala.

Iako do dana današnjih nisu precizno prebrojane žrtve, procenjuje se da je stradalo 26 odsto ukupnog stanovništva Kraljevine Srbije: 450.000 vojnika i 650.000 civila (1.100.000). Godinu 1918. nije dočekalo više od polovine (58 odsto) muškaraca. Procenjuje se da je tokom epidemije tifusa u zimu i proleće 1915. obolelo 400.000 građana Srbije.

Epopeja Prvog svetskog rata u kolektivnoj svesti upamćena je kao niz velikih pobeda. Posle trijumfa na Ceru i Kolubari, tromesečna odbrana Srbije u jesen 1915. i herojski prelazak preko albanskih planina, koji nema presedana s obzirom na činjenicu da su hanibalovski podvig izvršile ne samo jedinice vojske već, zajedno sa njima, i desetine hiljada civila, i naposletku ratovanje na Solunskom frontu, shvaćeni su kao niz pobeda. Konačna pobeda saveznika, međutim, nije izvojevana na Solunskom frontu. Uprkos velikoj i ključnoj ulozi srpske vojske u probijanju fronta i brzom napredovanju u unutrašnjost okupirane Srbije, izvesno je da je pobeda odnesena na Zapadnom frontu, gde napredovanje, istina, nije bilo tako veliko, ali je značaj stupanja Sjedinjenih Država u rat i dolaska velike vojne ekspedicije na Zapadni front, svakako bio presudan za kapitulaciju Nemačke i rasulo koje je zahvatilo Centralne sile. Proboj Solunskog fronta, koji je do 1918. godine smatran sporednim i jedva zadržan po cenu velikih sukoba između savezničkih ratnih stratega, predstavljao je iznenađenje koje ipak nije prevazišlo formulaciju o „najznačajnijem sporednom frontu”.

Cena rata

Kada je krajem godine najzad stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, nametalo se pitanje da li je veliki uspeh u stvari bio Pirova pobeda. Stvaranje velike države izvršeno je u skladu sa namerama srpske vlade, ali je forma ujedinjenja davala zapadnim krajevima nove države makar formalnu ravnopravnost sa Srbijom. Iako su postignute približne granice maksimalnih težnji, nova država je lišena velikih gradova koji su ostali na drugoj strani njenih novih državnih međa. Reč je o Trstu, Puli, Rijeci, Gracu, Klagenfurtu, Baji, Pečuju, Aradu, Temišvaru... Srbija posle rata nije obnovljena kao država. Njen narod i zemlja trebalo je da budu okosnica jedne nove i složene države suočene sa velikim nacionalnim, socijalnim i privrednim teškoćama. Isidora Sekulić zabeležila je svoj utisak u časovima ulaska srpske vojske u oslobođeni Beograd. Gradom je vladao muk. Pobeda je bila željena i potpuna, ali je žrtva položena na njen oltar bila prevelika da bi dozvolila eksploziju sreće i radosti.

Slobodan Jovanović je primetio kako je posle Prvog svetskog rata u novonastaloj državi samo srpski narod doživeo veliku „nacionalnu demobilizaciju”. Bez nacionalnog programa i matice, srpski narod je postao talac velike jugoslovenske države. Tek u Jugoslaviji omogućena je politička i demokratska emancipacija Hrvata i Slovenaca. Umesto da stvori jednu i jedinstvenu naciju jugoslovenska država nasledila je velike unutrašnje antagonizme svoje prethodnice – Austro-Ugarske. Cena nove države plaćena je velikim poreskim i političkim pritiscima na oblasti koje su pre rata smatrane za nesumnjivo srpske – Vojvodinu i Crnu Goru. Seme ovih sukoba posejano u prvoj deceniji Kraljevine SHS živi i danas. Jedna od tekovina Prvog svetskog rata su verovatno i visoki nacionalni ciljevi. Misao o liderstvu, bilo da je reč o Balkanu, jugoslovenskim zemljama ili međunarodnim organizacijama, definisana na osnovu ovog velikog uspeha prisutna je čak i u našoj savremenoj politici.

-----------------------------------------------------------

Liberali izvan ratne koalicije

Prvi svetski rat je u kolektivnoj uspomeni srpskog naroda zapamćen kao vreme velikog nacionalnog jedinstva. Zaista, nije bilo našeg rata koji je imao veću političku podršku. Početak rata se, inače, poklopio sa vremenom najvećeg nacionalnog oduševljenja. Austro-Ugarska ne samo da je napala Srbiju, već je tokom trideset godina činila sve da je potčini. Nije bila samo reč o narodnoj slobodi, već i o ekonomskom opstanku, budući da je i pre carinskog rata iz prve decenije 20. veka, austrougarska granica desetinama puta zatvarana za srpske proizvode. Nacionalno jedinstvo je, ipak, imalo i svoja ograničenja. Naime, u veliku ratnu koaliciju nije ušla Narodna liberalna stranka. Tako je Srbija i pored velikog jedinstva propustila da stvori „Sveti savez” – potpunu političku koaliciju kakva je postojala u Francuskoj. Štaviše, većina liberalskih vođa i poslanika ostala je u Srbiji, budeći stalno sumnju saveznika da će pomoći stvaranje nekakve okupacione vlade. Centralne sile su, međutim, bezočno podelile Srbiju i svaka zamisao o obnovi njene državnosti bila je odbijana odlučnom voljom Beča. Upravo je okupacija u Beogradu i zapadnoj Srbiji, koju su uglavnom sprovodili hrvatski činovnici dvojne monarhije, posejala seme dubokog sukoba dva naroda.

Ni vlada države u progonstvu nije imala mira. Sukobi oko kvoruma, Pašićeve politike ujedinjenja i Solunskog procesa doveli su konačno do oštrog sukoba unutar ratne koalicije, ali i Narodne radikalne stranke. Progonstvo i izlazak Rusije iz rata doveli su Srbiju u poziciju da od jugoslovenske ujediniteljke postane jedna od ujedinjenih strana. Pašićeva veština i lukavstvo učinili su da 1. decembra 1918. bude ostvareno ujedinjenje kakvo je želela srpska vlada; ipak, reč je bila samo o korišćenju povoljnog trenutka.

-----------------------------------------------------------

Tajne Prvog svetskog rata

Kao i svaki veliki rat i Prvi svetski rat protkan je tajnama. U slučaju Srbije tajanstvene su veze vojske i vlade sa atentatorima na Franca Ferdinanda. Takođe, kontakti sa Austro-Ugarskom i Nemačkom iz 1915. i 1916. daju razloga sumnji da je Pašićeva vlada pripremala teren za sklapanje separatnog mira sa Centralnim silama. Iako, kako je lucidno primetio jedan autor, pregovori između Centralnih sila i Antante od 1916. do 1918. nikada nisu ni prestajali, čudna je spremnost Pašića da pregovara o miru koji je podrazumevao da se dinastija i on sâm nikad ne vrate u Srbiju. Svakako je od posebne važnosti suđenje pukovniku Dragutinu Dimitrijeviću Apisu i crnorukcima iz 1917. godine. Posle jednog atentata koji je savremenicima bio posebno sumnjiv, sprovedeno je suđenje upravo onim oficirima koje je Beč predstavljao kao svoje ogorčene neprijatelje u Srbiji. Solunski proces je nesumnjivo bio deo borbe za prevlast između regenta Aleksandra, Pašićeve vlade i tajnih vojnih udruženja. Ipak, spomenuta spoljnopolitička dimenzija nikad nije u potpunosti odbačena.