Od Larija Tompsona do Roršahove mrlje

Sticajem okolnosti sarađivao sam sa pozorišnom trupom „Torpedo” pa je bilo logično da za diplomski rad izaberem pozorište. Kucao sam kao apsolvent na vrata marketinških službi Ateljea, Zvezdara teatra i Pozorišta na Terazijama, nudio sam svoj pro-bono rad. Slučaj je hteo da su u Zvezdara teatru bili najpredusretljiviji – uradio sam plakat za čuvenu predstavu po tekstu Dušana Kovačevića i to za postavku glumaca, među kojima su bili Bata Stojković i Bora Todorović – uz osmeh se priseća Vladan Srdić, grafički dizajner, koji je za idejno rešenje plakata za komad „Lari Tompson” 1997. dobio najznačajniju nagradu za dizajn u Jugoslaviji – Grifon.

Tačno dvadeset godina kasnije, retrospektivnom izložbom „Ti si ono što vidiš”, koja se otvara večeras u 19 sati u Muzeju primenjen umetnosti, ovaj umetnik obeležava svoj dug staž u svetu vizuelnih komunikacija.

Publici je ponuđen izbor od više od sto radova koje je Srdić uradio u različitim domenima – bilo je tu angažmana u avangardnom pozorišnom teatru, potom na festivalima, zatim u vezi sa knjigama, na primer o uticaju stripa, ali i na raznim autorskim projektima. Autor posebno pamti onaj prvi plakat čije je autorstvo potpisao – reč je o ideji koju je realizovao ručno za predstavu „Torpedo” (po kojoj je već pomenuta trupa dobila ime). Poetika grafičke anegdote, kojom se često koristi, razvila se tokom devedesetih kada je bilo potrebno ponuditi odgovor na kolaps društvenog sistema nakon ratova u nekadašnjoj Jugoslaviji.

– Uvek sam se trudio da to što uradim može da postoji i mimo proizvoda, predstave, kampanje ili oglasa za koji je rešenje zamišljeno. Da glavna misao može da komunicira ka spolja nezavisno. Uzor mi je u tome bio način na koji je razmišljao legendarni dizajner Storm Torgerson koji je radio vizuelni identitet za „Pink flojd”. Ponekad je reč o poruci koja to ne može da iznese. Tako je, recimo, u Holivudu. Tu poznati glumci nose film i jasno je šta je na plakatu. Drugačije je u slučaju nezavisnog filma. Sećam se da sam jedan plakat uradio u obliku Roršahove mrlje, ali je to naravno bilo u nezavisnoj produkciji, za englesko ostvarenje „Moja zemlja”. U zavisnosti od toga ko vas je angažovao rađa se prostor i za anegdotu. Kultura je uvek bila okrenuta suptilnoj ili manje suptilnoj kritici, pa se onda takva poruka i prati, gradi se takva atmosfera. Kad ima prostora za crni humor ja ga iskoristim, leži mi – objašnjava naš sagovornik.

Slavimir Stojanović, Srdićev kolega, dizajner sa kojim je svojevremeno sarađivao u agenciji „Sači” i jedan od autora tekstova u katalogu koji prati postavku (među kojima su i Lazar Džamić, Anja Suša i Borut Vild) o načinu na koji Srdić stvara piše: „Osmislio je kreativni metod da posmatrača uvuče u komunikaciju tako što mu zadaje rešive vizuelne rebuse, kombinacijom dva ili više elemenata i njihovim stapanjem u jedan novi, do sada neviđen vizuelni doživljaj”. Ovo „razmišljanje van konvencionalnih okvira”, mogućnost da se igra različitim nadrealnim situacijama u koje smešta svoje predmete i likove, Srdić primenjuje i na autorske projekte, kao i na rad sa klijentima čija je želja da se podigne svest društva o nekim teškim temama.

– Ljubljanska „Mladina” već dve decenije na prvoj unutrašnjoj strani objavljuje socijalno angažovan oglas koji se zove „Proglas”. Mislim da ovde tako nešto ne postoji u štampi. Uvek je reč o društveno angažovanoj temi. Nečemu što trenutno bode oči. Imigracija, korupcija, diplomatija, potrošačko društvo, nasilje nad decom, ulazak Slovenije u NATO i Slovenija u EU bile su neke od tema koje sam baštinio, ta su rešenja izložena sada u Beogradu.