Odanost do groba.

S početka 20. veka sve tri naše armije imale su konjičke jedinice. Jedna od najelitnijih bila je i Konjička divizija koju je sačinjavalo 140 oficira, 94 podoficira, 1.340 vojnika i 1.366 konja, pod komandom đenerala kneza Arsena (1859–1938), mlađeg brata kralja Petra Prvog Oslobodioca i bila u sastavu Prve armije.

Za vreme povlačenja 1915, Konjička divizija štitila je treću Armiju sve do 9. novembra, kada su nas Bugari napali u pravcu Leskovac–Lebane, Vrhovna komanda ju je prebacila u drugu Armiju radi održavanja stalne veze između Timočke vojske i Šumadijske divizije drugog poziva, radi zadržavanja stalnih bugarskih napada ka Leskovcu. Potom je štitila odstupnicu istoj armiji do Prištine i dalje do Skadra. Prvobitnim planom po kome je trebalo da se od Skadra spustimo do delte reke Bojane, gde bi nas saveznici prihvatili, propao je pošto su Austro-Ugari minirali ušće i morski prilaz. Moralo se spustiti do Medove, Drača i Valone.

Dok smo još bili u Skadru i tu skapavali od gladi, a povrh toga bili česta meta austrougarskih hidroplana, noću 22/23. 12. 1915, iz Brindizija, kontratorpiljerom „Mangini”, u Skadar stiže francuska misija predvođena đeneralom Lisjenom de Mondezirom (1857–1943), čiji je zadatak bio da ustanovi u kakvom je telesnom i duhovnom stanju srpska vojska i da pripremi evakuaciju. Admiralu Trubridžu – ili, kako su ga Srbi tada nazivali – „Guverneru Skadra”, francuska misija se nije dopala, jer su engleski inženjerci uveliko sređivali kakav-takav drum kuda je naša vojska morala da krene dalje, tako da su oni znali u kakvom smo bili stanju.

Francuzi nisu džabe postavili na čelu te misije đenerala De Mondezira, jer je on već bio u Srbiji 1913. odakle je uz novinara Anri Barbija, najpohvalnije o nama izveštavao.

Đeneral De Mondezir u završnom izveštaju misije zaključuje da se moraju spasti pored vojnog ljudstva i konji. Englezi i Rusi su se s njim složili, ali ne i Italijani. Oni su smatrali da bi valjalo spasavati samo srpsku vojsku, jer šta će im izmorene rage i kljusad! Pored ovog njihovog mišljenja, skoro sve vreme našeg boravka u Albaniji, Italijani, ulogoreni u Draču i Valoni, stalno su se prema nama ponašali ne kao da smo saveznici već neprijatelji, jer je od nekog njihovog potekla glasina da je kralj Petar Prvi odlučio da mu novo stono mesto bude u Albaniji, potkrepljujući sve to i dolaskom srpske vojske i vlade!

Zahvaljujući upornim zalaganjima Lisjena de Mondezira naša vojska je najzad počela da prima sve redovniju ishranu u saradnji sa britanskom misijom pukovnika Fic Vilijemsa, dok su Italijani prestali sa bezdušnim komandama. No, ishrana konja i vojnih volova još nije bila sasvim rešena.

Srpske armije bile su privremeno smeštene u Draču, dok je Konjička divizija bila po italijanskoj odluci ulogorena između Drača i Valone na obe obale močvarne reke Vojuše gde nije bilo nikakve prehrane. U jednom od ta dva sabirna logora predviđenom za životinje bili su smešteni preživeli konji iz svih naših armija tako da je ukupan broj bio dosta veliki (16.500). U proseku je dnevno umiralo od 30 do 50 konja. Obližnje albanske age i begovi imali su dosta stočne hrane za koju su tražili dukate što naša vojska tada nije imala čak ni u snu.

Zaista su se brojali dani kada će prave senke i vejke što ostadoše od doskorašnje slavne srpske vojske, pasti u zarobljeništvo. Odstupnicu je držala poslednjom snagom prva Armija. Saveznički brodovi su skoro danonoćno prebacivali naše trupe iz valonskog zatona. Italijani na kraju pod pritiskom ostalih prihvatiše De Mondezirovu odluku, ali samo donekle: osnovaše komisiju marvenih lekara da bi se videlo koji su konji i volovi zdraviji i koji mogu kročiti na slobodno tlo. Po njima je samo jedna trećina svih bila za prenos lađama (oko 5.000 konja), dok su ostale obolele hteli da prebace u Solun.

Konjička divizija bila je prebačena u dve lađe i poslednja je napustila, 5. aprila 1916, Valonu, negde oko pola četiri po podne. Naši bolesni, iznemogli konji i volovi, koje su veterinari koji dan ranije otpisali, videvši svoje gospodare sa kojima su i zlo i dobro godinama ćutke podnosili, kako odlaze, bez ičije komande, s poslednjom snagom zaplivaše prema lađama koje su se udaljavale. Plemenite životinje su lagano, jedna po jedna, bez ikakve njiske ili muka tonule. Samo su dva konja uspela da doplivaju do lađa i bez reči potonula u ropcu.

Svi srpski vojnici i oficiri, koji su sa paluba gledali šta se dešava, skidoše kape i prekrstiše se. Italijanski marinci i oficiri nisu verovali svojim očima šta su upravo videli – i oni, bez ičije komande skidoše kape i prekrstiše se. Dežurni oficir koji je bio kod krmanoša i odatle sve video kao na dlanu, prekrsti se i povuče tri puta dugu sirenu za pokoj plemenitih životinja...

Iz istog tog vremena i mesta imamo još jedan strašan događaj. Italijani su, naime, krenuli da se povlače suviše kasno iz Drača i Valone, tako da nisu mogli da spasu i svoje vojne mazge. Da ne bi pale neprijateljima u ruke, oni su tada, krajem aprila 1916, više od 1.000 svojih mazgi morali da pokolju!