sreda, 23.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:15

Modro miholjsko leto u Deviču

Sve manje pravoslavaca zbog straha zalazi u Drenicu, gde u manastiru počivaju mošti Svetog Joanikija Čudotvorca
Autor: Biljana Radomirovićutorak, 23.10.2018. u 20:00
Капија на главном улазу у манастри Девич је закључана (Фото Б. Радомировић)

Srbica, manastir Devič. Pred nas izlazi, legitimiše nas i pušta ka kapijama manastira kosovski policajac, jedan od dežurnih, koji je tu raspoređen po komandnoj odgovornosti Prištine. Pre šest godina Kfor je napustio Devič, pravoslavnu svetinju u srcu Drenice.

Diže se rampa, nastavljamo ka velikoj drvenoj kapiji, novim asfaltiranim putem. Do nas stiže glas istog policajca, rodom iz Lauše, sela u kojem je i istoimeni manastir iz 14. veka, posvećen Svetom Joanikiju Devičkom.

„Idite na onu dole kapiju. Tu ne možete”, odjekuje u rano jutro Drenicom uzvik policajca, Albanca, dok se magla podiže, a oktobarsko sunce otvara još jedan sunčan dan.

Ispred zamandaljene glavne kapije rasule su se kruške „zimnjače”, a na granama još koja ostala.

Ćuti Drenica, niotkud ni glasa. Ni ptica da krilima zaleprša.

Tu, na samo pet kilometara od Srbice, gde se kroz vrvež i gužvu jedva probija, gde ostavljamo po zlu čuveni Keć Potok (Zli Potok), gde je Broćna, rodno mesto Hašima Tačija, selo Brabonjić, odakle je Kadri Veseli… Prekaze, gde je rođen Adem Jašari… gde je bilo jezgro terorističke OVK.

U celoj srbičkoj opštini ostalo je maleno sestrinstvo manastira Devič i oko 350 Srba u selima Banje i Suvo Grlo. Spram njih je 80.000 Albanaca, ne baš prijateljski raspoloženih.

Iz porte manastira dopire lavež šarplaninca i dva bela psa koji kreću na pridošle.

„Izvolite. Sad ću ja da ih skrajnem”, prizva nam dobrodošlicu jedna od monahinja manastira na istočnoj kapiji, gde na visokom manastirskom zidu stoji „kućni” broj 100!

„Pa, Devič je jedan jedini. Otkud broj, kad nema ni ulice, ni sokaka”, zamagli nam se pred očima onaj okrugli broj, pa ne pitasmo čemu služi.

Tu, gde nikog nema, osim bogoslužnih monahinja, u dreničkoj šumi, koja beše rasula sve boje jeseni u poznom miholjskom letu.

„Igumanija nije tu. Poslom je otišla”, tiho, kao da se izvinjava, mirnim glasom krenu priča sa jednom od sestara koja nas povede ka manastirskom konaku. Novosagrađenom, pošto je stari do temelja sagoreo u martu 2004, kada je sprženo skoro sve što je srpsko.

Molimo sestru Deviča da nam ponovo vrati priču iz tog 18. marta, kad je najmanje hiljadu ekstremnih Albanaca nagrnulo na manastir, naočigled Kfora.

Manastir Devič je spaljen u martovskom pogromu 2004.(Foto Ž. Rakočević)

Ćutanjem prihvatamo reči da „nema blagoslov” da govori. Ali saznajemo da su na Devič udarili u prepodnevnim satima, drugog dana pogroma. Monahinje nisu mislile na rizik dok su bdele nad moštima Svetog Jovana Devičkog. Gledale su smrt, dok je masa besomučno nagrtala, jurišala da provali u manastir, da satre sve pravoslavno. I manastir i sestrinstvo.

„Sedite, poslužite se…”

Kafa je već bila na dugom trpezarijskom stolu, jednom od dva, za koji sedaju svi dobronamernici, vernici, oni koji dođu da se pomole moštima Svetog Joanikija Devičkog. Ćivot ovog sveca beše rasturen tih martovskih dana od albanskih komšija iz Lauše, Srbice i Drenice. U rušilačkom pohodu „kamen na kamenu nisu ostavili”.

Porušili su i zapalili ovu svetinju, nadaleko čuveno svetilište u koje vekovima dolaze sa svih strana oni koji traže lek za bolest, lek za smiraj duše.

Dolazili su ovde i Albanci… Sada retko, ali poruče da im se doturi osveštana vodica i osveštano ulje, koje je danonoćno u kandilu kraj ćivota Svetog Joanikija.

Mnogi teško bolesni, iz Crkve Vavedenja Bogorodice, u kojoj je i grobnica Svetog Joanikija Devičkog, ozdravili su, pripoveda se ovde. Mnogi su progledali, a mnogi koje su donosili na nogama su izašli. Do pre neku godinu bio je, nešto niže, i lekoviti izvor „istočnik”, koji je Sveti Joanikije napravio u kamenu kako bi napojio žedne lovce. Pre šest godina izvor je presahnuo, pošto je Drenicu zadesio jak zemljotres.

Teška sudbina prati Devič odvajkada. I pre 1999, kada je manastir poharan, rušen. Razbijena je ploča na ćivotu Svetog Joanikija, a ikone oskrnavljene. Pet godina kasnije, ponovo su vandali u svojoj ostrašćenosti oskrnavili i otvorili grobnicu. Tada je i crkva gorela, a freske uništene. Sada se naziru u tragovima, a potiču iz 15. veka. Monahinje su otišle u zbeg.

„Igumanija je molila da nam daju dozvolu da se vratimo u manastir, u našu kuću. A po povratku, koji smo jedva izmolili, zatekli smo ruševine, garež, sve zapaljeno, uništeno”, suznih očiju, zagledana u šake na krilu, ipak reče sestra Deviča, koja je u ovoj svetinji duže od pet decenija.

Bila je tu i kad je došla igumanija, mati Anastasija. Pričala nam je ranije mati Anastasija Biljić da je u manastir pristigla sa 13 godina.

Pre nje, dugo je svetinju vodila mati Paraskeva. Nadaleko čuvena igumanija, koja je dobro dobrim vraćala, a koja se „sa zlom muški borila”. Ostala je priča da je pred Albance izlazila s puškom. Nedobronamerne je držala na orozu.

Na kilometar od manastirske kapije je 18 hektara manastirskog imanja. Ništa od 2004. godine sestrinstvo ne obrađuje. U strahu, ne silaze dole ka reci Klini, ka imanju. Ni stoku ne drže od tada. Samo malo bašte, da se nađe za prvu ruku.

„Tri brda šume su nam posečena”, čujemo reči monahinje Deviča, dok šarplaninac uporno pokušava da preskoči ogradu. A 30 hektara šume je manastirsko. Seku je Albanci, odnose, kao da je iz njihovog atara.

Za ovu zimu sestrinstvo u Deviču je ipak obezbedilo drva. I imaju, kažu, sve. Osim slobode! Bez preke nužde ne izlaze iz zidina manastira. Jedino kad treba kod lekara u Kosovsku Mitrovicu, ili dalje, u centralnu Srbiju.

Ovde, u po zlu čuvenoj Drenici, nema mlađih monahinja. Sestrinstvo se ne obnavlja.

Ponovo se setismo nekadašnjeg razgovora sa mati Anastasijom. Pričala je da su se u rušilačkoj nameri ekstremni Albanci vraćali da svetinju do temelja zapale. I, crkvu i konake, radionicu i pčelinjak. Hteli su da unište sve, da se sestrinstvo ne bi vratilo. Da ne bi imali gde.

– Kad su nam 2004. godine doneli slike spaljenog manastira, osetile smo kao da smo i mi u njemu gorele. Taj bol dao nam je tek snagu da se vratimo, da opstanemo. Molile smo Kfor, Unmik, da nas vrate kući. Ubedili smo ih, pustili su nas i obezbedili kontejnere za konačište i boravak. A manastir oskrnavljen, razvaljen ćivot Svetog Joanikija, u grobu gde su njegove mošti paljena je vatra, a u grobnici nabacano smeće. Mošti Svetog Joanikija su nestale, a onda, pod misterioznim okolnostima, vraćene od nekog francuskog „istraživača”.

Sve relikvije i ikone razbijene su u paramparčad. Spaljen je konak. Ali nisu uspeli da zapale stoletnu jabuku, koja je te godine rodila. A tek kad nas je dočekao pas Medo, kojeg smo danima oplakivali u Sokolici, znali smo da za nas odlaska odavde više nema, po cenu života – pričala nam je igumanija Anastasija, samo nekoliko meseci pošto ih je Kfor napustio, ostavio utvrđenja i bodljikavu žicu oko manastira, a kosovska policija preuzela da ih „čuva”. Govorila je tada mati Anastasija da onaj koji nas je palio ne može da nas čuva, ali je i prećutno bila zahvalna francuskom Kforu.

Tada je bilo šest monahinja, a i tad smo isto pitali – zašto se sestrinstvo ne podmlađuje? 

– Hristos je rekao: „Ko hoće, neka ide za mnom.” Današnje sestrinstvo traži manastir po nekakvoj svojoj meri – odgovorila je s božjom smirenošću.

U Deviču je sada pet monahinja, a neke su uveliko prevalile sedmu deceniju. Podmlatka nema, a sve slabije i narod dolazi. O slavi za Petrovdan i u decembru, kad je manastirska slava, posvećena Svetom Joanikiju ili, kako ga u narodu zovu, Sveti Janićije Čudotvorac.

Strah je pravoslavce da zalaze u Drenicu. U manastir koji je sagradio despot Đurađ Branković, podigavši crkvu u spomen ozdravljenja svoje kćeri. Posvetio ga je Joanikiju Devičkom, koji je tu došao iz Crne Reke.

Ostavljamo sestrinstvo u poslu. Jedna se zabavila ljuštenjem paprike iz manastirske bašte, a druga je nizala „majčine suze” na brojanici.


Komentari10
7f3fe
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Vuletić Verica
Imala sam cast da pre neki dan upoznam Mati Jovanu iz manastira Devič.Ne mogu da vam opišem kako sam se osećala dok sam razgovarala sa njom.Kao da me je njen blag glas i smirenost umirila,kao da mi je dala neki blagotvorni lek kroz razgovor.Tih pet žena a jedna od njih je i mati Jovana su hrabre,vredne i odane Bogu.Želim da im se nikada više ne desi ono što su već preživele.Hvala ti Mati Jovana iz Manastira Devič na ovom prosvetljenju.
Galla
Potresna prica monahinja , naseg pravoslavlja i cele nase tragedije krajem dvadesetog veka koje i dalje traje. Monastvo nije lako, najtezi podvig ljudsog bica kako bise uzvisio u Gospodu. Jedna sestra je dosla u manstir sa trinaest (13) godina! Kako je to moguce?! U razgovoru sa jednom monahinjom rekla mi je da ju je otac doveo u manastir jos kao malu devojcicu! Do tada sam bila ubedjene da monasi i monahinje sami odlucuju o svom izboru ali kad su vec punoletni... Iskreno postovanje prema Crkvi i njenom sestrinstvu na kome nas nacionalni identitet se zasniva.
Kostadin Petković
Nešto iz Istorije. Bio sam službeno u Srbici na KiM 15 dana u periodu od 10 do 25 marta 1991.godine. To je bilo samo nekoliko dana od 9 marta 1991. godine i velikih demonstracija u Beogradu. Posetio sam manastir Devič i razgovarao sa monahinjama. Monahinje su se čudile poseti i obradovale da popričaju sa nekim iz "drugog sveta". Saznao sam da je asfaltiran put do manastira neko vreme moje posete. Takođe sam saznao da je manastiru oduzet celokupni manastirki zemljišni posed i da je stoka pokradena. Monahinje su se ponašale smireno i pobožno, kao da žive na najsigurnijem deju Srbije , ali su izjavile da mogu da obrađuju malo zemlje oko manatira i da manastirsku zemlju i šumu (nekoliko stotina hektara) nisu u mogušnosti da koriste. Osim Srbice obišao sam još nekoliko mesta, a u selima Rudnik i Lauše selo sam čuo od Albanaca da 18 godina nije bio ni jedan milicioner. I tada se osećalo da su odavno manastiri bili mikro ostrva u plimi okeana vremena koje dolazi.
Srboljub Petrovic
Citajuci ovo, sramota me je sto sam Srbin. Sta to uradismo braco? Potpisivanje Kumanovskog sporazuma i povlacenje sa Kosova su bili neoprostiva veleizdaja Srpstva i Srbije. Pa taman da su rat i bombardovanje potrajali koliko god. Od nas borba, od Gospoda pobeda i bili bismo danas svoji na svome!
Зорица Аврамовић
Када би они тамо, и они други тамо, а зна се који, што их у рат гурају, имали душу, схватили би како наша душа боли, како се срце комада у парампарчад... А немоћни смо, физички, пред толиким злом и гомилетином ала, разјапљених чељусти... Срећом, душа, наша, вера наша. бесконачне су, неуништиве... Ауторки све похвале и части... Обрисах сузе, личе на предају... А предаје нема, и неће је бити...

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja