Аутор: Феђа Димовић

Тешко је поверовати да је од бомбардовања НАТО-а прошло већ десет година. Сећам се као јуче, како смо се по цео дан излежавали на сунцу, роштиљали и правили журке, а ноћима блејали на Калишу, чекајући да почне „рокање”, па гласно навијали да наш ПВО погоди барем једног њиховог невидљивог копца. Био сам поносан на све људе око себе, који су одједном показали неку давно...

Ових дана, јавност Србије, макар онај њен културни део, веома је ожалостила вест о оставци директора Београдске филхармоније Ивана Тасовца, човека који је на томместу провео скоро десет година борећи се да тај симбол нашег града задржи сјај који му припада и заувек не потоне заједно са умирућим Београдом. У ери када је Сека победила Моцарта, када клинци одрастају уз миле звуке...

Мало је ствари у овом граду које ме заиста подсећају на Београд. Када би ме неко ко није одавде питао шта је оно прво на шта помислим кад кажем Београд, тешко да бих имао спреман задовољавајући одговор. Нисам од оних уображених „старих” Београђана који за нестанак београдског духа криве тамо неке „дивље” који су дошли и покорили неке овде „питоме”, па их...

Дах смрти и крик бола још увек лебди над прелепим посавским крајоликом. Није остало ништа да сведочи о најгорем злочину у историји европске цивилизације до каменог цвета посађеног много година касније – тек у тренутку када су другови одлучили да је наше братство и јединство довољно јако да се суочи и са истином. А истина је застрашујућа. Око 700.000 свирепо убијених Срба, Јевреја, Рома...

Јуче испред зграде налетим на једног старог другара из краја. Бивши ватерполиста-репрезентативац у свим млађим категоријама, омиљен у друштву, једном речју некад супермомак, а сада наркоман. Једва сам чекао да се овај непријатни разговор са човеком без зеница заврши, у ствари, ја сам као нешто куртоазно причао а он је испуштао неки њањави звук који би се тешко могао назвати гласом. На моје...

Пре неки дан је на нелустрираној телевизији био „Алпиниста” са Силвестер Сталонеом. Много глуп филм. По ко зна који пут сам се поново одушевио сценом када легендарни Слај, на почетку филма, виси на ивици изнад застрашујућег понора држећи се само левом руком за неки камичак. Ту он прави онај његов чувени фацијални грч који га је прославио још у „Рокију”, и баш кад свима...

Отето је Косово! Седим кући тужан и бесан и немоћно пиљим у све вести које извештавају о најврелијем шамару који је икада опаљен српском народу. Покушавам да схватим зашто су западни ветрови дували у албанска леђа, а рушили кровове српских кућа и манастира? Зашто се сада глас једног наркотрафиканта, кога сигурно не због његове хуманости и благости зову Змија, чује даље од свих молби нашег...