Од приватизације до подржављења

Ово лето, а по најавама и јесен, биће обележено радничким протестима и штрајковима. Разлог? Незадовољство новим послодавцима који су се огаздили током приватизације дошавши у посед неког од 2.500 продатих предузећа. Данас су то радници „Заставе електро” и „Икарбуса”, јуче „Нитекса” и Робних кућа „Београд”… Ко ће на улицама или на гладним штрајкачким постељама бити сутра?

Све приче очајних радника личе као јаје јајету. Предузеће је, најчешће куповином 70 одсто капитала, продато. Нови власник је како-тако испунио преузете уговорне обавезе, али ништа више од тога. Годинама није исплаћивао зараде и измиривао доприносе. Фирма стоји. Неретко долази и до праве распродаје и препродаје покретне и непокретне имовине. На талону су стотине изневерених и осиромашених дојучерашњих самоуправљача, које су политичари у бившем систему деценијама убеђивали да су власници својих фабрика.

Судар с новом реалношћу упућује их само на једну адресу – државу. А коме би се другом обратили? А држава испред себе истура Агенцију за приватизацију која није надлежна за реалне проблеме фирми и њихових запослених које је продала, него за регуларност целог поступка. Нови газда је, формално, испунио уговорне обавезе, а да ли ће конкретна фирма опстати на тржишту ни држава ни њена Агенција не морају да брину. Пошто се на приватизацију у пракси више гледало као на циљ, него као на средство којим треба доћи до ефикаснијег привредног система, а у међувремену је уследила и светска финансијска криза, послодавци су амнестирани од друштвене одговорности за пословни неуспех свог предузећа, а радници упућени на улицу, пругу или Београд.

Држава покушава да купи социјални мир у појединим фирмама са по пет хиљада динара једнократне помоћи, али та милостиња не завршава посао. Запослени траже испуњење својих елементарних права на рад, зараду и социјално збрињавање. Послу посвећен министар за рад и социјалну политику Расим Љајић постаде главни лик владе и политичар који има куражи да стане очи у очи са обесправљеним радницима, којима ни самосакаћење није страно као израз незадовољства.

И шта се дешава? Влада у немоћи да реши укупне економске, а потом и појединачне привредне тешкоће све већег броја приватизованих фирми, а непријатно јој је да гледа изнурена лица својих бирача, поново бежи у социјализам – подржављује фирме с којима не зна шта би овог часа. Преузима дугове за квазиакције иако је свима, чак и тим несрећним радницима, јасно да ни она нема пара да им исплати нагомилане обавезе по свим основама.

И ту се круг затвара. Уместо тржишта и чисте економске ситуације, са правилима игре за све, добијамо самоуправно-државну мутацију која никоме добра није донела или је, можда, решење у некој новој приватизацији с другачијим правилима, али за то је потребна и другачија политичка конфигурација.