Od privatizacije do podržavljenja

Ovo leto, a po najavama i jesen, biće obeleženo radničkim protestima i štrajkovima. Razlog? Nezadovoljstvo novim poslodavcima koji su se ogazdili tokom privatizacije došavši u posed nekog od 2.500 prodatih preduzeća. Danas su to radnici „Zastave elektro” i „Ikarbusa”, juče „Niteksa” i Robnih kuća „Beograd”… Ko će na ulicama ili na gladnim štrajkačkim posteljama biti sutra?

Sve priče očajnih radnika liče kao jaje jajetu. Preduzeće je, najčešće kupovinom 70 odsto kapitala, prodato. Novi vlasnik je kako-tako ispunio preuzete ugovorne obaveze, ali ništa više od toga. Godinama nije isplaćivao zarade i izmirivao doprinose. Firma stoji. Neretko dolazi i do prave rasprodaje i preprodaje pokretne i nepokretne imovine. Na talonu su stotine izneverenih i osiromašenih dojučerašnjih samoupravljača, koje su političari u bivšem sistemu decenijama ubeđivali da su vlasnici svojih fabrika.

Sudar s novom realnošću upućuje ih samo na jednu adresu – državu. A kome bi se drugom obratili? A država ispred sebe istura Agenciju za privatizaciju koja nije nadležna za realne probleme firmi i njihovih zaposlenih koje je prodala, nego za regularnost celog postupka. Novi gazda je, formalno, ispunio ugovorne obaveze, a da li će konkretna firma opstati na tržištu ni država ni njena Agencija ne moraju da brinu. Pošto se na privatizaciju u praksi više gledalo kao na cilj, nego kao na sredstvo kojim treba doći do efikasnijeg privrednog sistema, a u međuvremenu je usledila i svetska finansijska kriza, poslodavci su amnestirani od društvene odgovornosti za poslovni neuspeh svog preduzeća, a radnici upućeni na ulicu, prugu ili Beograd.

Država pokušava da kupi socijalni mir u pojedinim firmama sa po pet hiljada dinara jednokratne pomoći, ali ta milostinja ne završava posao. Zaposleni traže ispunjenje svojih elementarnih prava na rad, zaradu i socijalno zbrinjavanje. Poslu posvećen ministar za rad i socijalnu politiku Rasim Ljajić postade glavni lik vlade i političar koji ima kuraži da stane oči u oči sa obespravljenim radnicima, kojima ni samosakaćenje nije strano kao izraz nezadovoljstva.

I šta se dešava? Vlada u nemoći da reši ukupne ekonomske, a potom i pojedinačne privredne teškoće sve većeg broja privatizovanih firmi, a neprijatno joj je da gleda iznurena lica svojih birača, ponovo beži u socijalizam – podržavljuje firme s kojima ne zna šta bi ovog časa. Preuzima dugove za kvaziakcije iako je svima, čak i tim nesrećnim radnicima, jasno da ni ona nema para da im isplati nagomilane obaveze po svim osnovama.

I tu se krug zatvara. Umesto tržišta i čiste ekonomske situacije, sa pravilima igre za sve, dobijamo samoupravno-državnu mutaciju koja nikome dobra nije donela ili je, možda, rešenje u nekoj novoj privatizaciji s drugačijim pravilima, ali za to je potrebna i drugačija politička konfiguracija.