Deklaracija

Srbija je još jednom uspela da odbrani nacionalne i državne interese, suočena s najtežim okolnostima pritisaka, rata i geopolitičkih podela u Evropi i svetu. Predsednik Aleksandar Vučić na neformalnom skupu lidera EU i država kandidata, uz šefa privremenih prištinskih institucija samouprave Albina Kurtija (ali bez albanskog premijera Edija Rame), morao je dva puta da interveniše i, štiteći vitalne srpske interese, zatraži izbacivanje dve formulacije iz završnog dokumenta. Reč je o prihvatanju obaveze za uvođenje sankcija Rusiji, što Srbija zbog svojih interesa nije mogla da učini, ali i da u tekstu zbog zločina u Ukrajini bude osuđen lično predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin. Ove dve stavke nisu se našle u finalnom tekstu deklaracije i to je velika pobeda Vučića i Srbije. Kao i to što je posle sastanka u Atini srpskog predsednika s ukrajinskim liderom Volodimirom Zelenskim postalo jasnije da Kijev neće menjati politiku prema Prištini.

Ali to, međutim, nije sprečilo razne političke aktere, pre svega domaće, da bez oklevanja podignu kuke i motike na predsednika Vučića – od evrounijata do evrofoba. Jedni se raduju da je „Vučić priznao Putinovu agresiju” i da podržava suđenje predsedniku RF, iako se ime ruskog lidera nigde ne pominje – baš zaslugom tog istog Vučića. Drugi idu i korak dalje pa najavljuju da „Vučić sprema hapšenje Putina”, ali ne navode kako. Da li je to u planu neki desant na Kremlj – imajući u vidu da zbog sankcija i zabrane letova NATO zemalja koje nas okružuju ne postoji ni teoretski način da ruski predsednik zvanično doputuje u Srbiju dok traje rat – ovi kritičari ne navode. Ali, važno je istaći da je Vučić već spremio lisice za Putina, jer to dobro zvuči. Iako nema veze s realnošću.

Naravno, glavna stavka u deklaraciji, kako su je zamislili oni koji su želeli da Srbija upadne u zamku, bilo je pitanje poziva na uvođenje sankcija Moskvi i da to Vučić potpiše. Posle čega bi nam rekli – sad kad ste to potpisali, lepo i sprovedite. Time bi Srbija, tačno 18 meseci posle početka rata u Ukrajini, prestala da bude jedina zemlja u Evropi koja još odoleva pritiscima i, čuvajući svoje vitalne nacionalne i državne interese, vodi suverenu i nezavisnu politiku. Da ova politika ima čvrsto uporište i podršku građana Srbije, zbog čega u Evropi ne moraju da nas previše vole, ali to moraju da poštuju, svedoči i veoma korektan razgovor Vučića s predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen, gde se govorilo o projektima za zapadni Balkan i našu zemlju, kroz Agendu rasta. To je još jedna potvrda važnosti evropskog puta za Srbiju.

I pošto uvlačenje Vučića u zamku nije uspelo, pre svega zato što je srpska delegacija bila po običaju pripremljena za sve moguće situacije i izazove, ali i odlučna da brani svoju politiku i principe međunarodnog prava – kako na svom, tako i na primeru svih članica UN – usvojena deklaracija svodi se manje-više samo na prazne, bezbroj puta ponovljene reči. Glavni cilj, da se Srbija u političkom smislu „obori na plećke”, nije ostvaren. Štaviše, diplomatska minijatura predsednika Srbije je utoliko efektnija jer su njegove kolege, da ne bi izbio skandal, čak morale da potpišu tu i takvu deklaraciju u „Vučićevoj redakciji”. Zato je razumljivo što su domaći medijski rafali na njega ispaljeni i pre nego što se vratio u zemlju.