Црни дани за часописе

Часописи за уметност и културу, попут „Градине”, „Мостова” или „Књижевних новина”, ових дана добили су уговоре из Министарства културе, по којима ће за ову годину добити махом по 300.000 динара за издавање својих угледних гласила, што једва покрива најосновније трошкове. Часопис „Савременик” није добио ни динара на конкурсу који је министарство расписало почетком прошле године, док је примера ради, реномирана крушевачка „Багдала” добила 80.000 динара.

Према речима Зорана Пешића Сигме, главног уредника „Градине”, из Министарства културе још није стигла потврда када ће овај новац дефинитивно бити и уплаћен, а сума једва да је довољна за штампу.

– „Градину” финансира и град Ниш, али и он тренутно изгледа нема могућност да нам изађе у сусрет. Ми треба да објавимо три броја до краја године. Тренутно, имамо два решења: или да јавимо ауторима да повуку своје текстове или да не исплатимо хонораре. Ни једно ни друго решење није добро – истиче Зоран Пешић.

Пешић каже да је материјал за три броја часописа већ припремљен, један се бави интернационалним темама, док је други комплетно посвећен грчкој култури, а било је планирано да буде објављен пред предстојећи сајам књига, на којем ће почасни домаћин бити Грчка.

– Све је већ спремно, нешто је у фази лектуре, нешто у фази прелома, али са средствима са којима располажемо тешко да ће то бити изводљиво. Можда једноставно сви треба да сачекамо да прође светска економска криза – закључује Зоран Пешић.

Дринка Гојковић, уредница „Мостова”, каже да држава која нема економију, не може да има ни културу. Гојковићева још не зна када ће добити новац, тако да, у складу са неизвесним стањем, планира издавање, како каже, танушног двоброја, без плаћања хонорара, а читаоце најчешће упућује на сајт „Мостова”.

– Постоји и варијанта да до краја године објавимо један већи број. Донекле разумем министра Брадића, држава изгледа нема новца. Сећам се и почетка деведесетих година прошлог века, када су ми из Министарства културе поручивали: „Госпођо, затворите лист, и вама и нама ће бити лакше”. Изгледа да је једино у време 50 година комунистичког мрака сијало светло за културу. Ја сам на уредничко место дошла касније – каже Дринка Гојковић.

Срба Игњатовић, главни уредник часописа „Савременик”, каже да већ две године није добио ни динара на конкурсу Министарства културе.

– Практично је направљена сеча часописа. Тако драстичне мере нису се догађале ни у време санкција, водила се каква-таква брига да периодика преживи. Пошто нам је и мрежа библиотека прилично јадна, само мали број њих може да откупи часописе – каже Срба Игњатовић.

Игњатовић се присећа да су и гимназије раније посвећивале пажњу угледним гласилима из културе, а његова је била претплаћена на „Књижевност”, „Летопис” и „Видике”. Познато му је да је у последње време само Девета београдска гимназија узимала часописе, а онда је и она одустала.

– Можда неко сматра да то више није атрактивно, али периодика је веома значајна као мера једног времена. „Савременик” је један од два најстарија часописа. Разумем смањење новца, али потпуно ускраћивање новца је страшно. Увек је било тешко, али не разумем да не могу да не добијем бар сићу од новца. Са сићом бих могао да пливам, уз уобичајену помоћ спонзора и донатора – истиче Игњатовић и напомиње да новца увек има, али када је у питању подстицање масовне културе, као што је „Егзит”, који је комерцијална манифестација и који на сву зараду није обавезан да плаћа ПДВ.

У новом броју „Савременика”, Игњатовић се у уводном тексту часописа обратио читаоцима са апелом за новчану помоћ:

„Чак и под санкцијама успевали смо да исплаћујемо макар и симболичне хонораре, преводиоцима, пре свега. Било је то могуће захваљујући помоћи Министарства културе Србије: откупу примерака за готово све библиотеке… Будимо јасни: „преки суд” је радио и часопис осудио на смрт. Министри долазе и одлазе. Нема тог коме нисмо угледали леђа. Они поњаве од људске косе (4,5 тона), као уметност, шаљу на Бијенале, у Венецију. Своје „бестселере” преводе о државном трошку а паре за узвратни део трампе, преводе страних књига, додељују опет себи”, каже, између осталог, у апелу за помоћ Срба Игњатовић.

-----------------------------------------------------------

Добитници на конкурсу

На конкурсу за финансирање часописа у Министарству културе, следећим публикацијама је одобрен новац: „Orchestra” из Београда (400.000 динара), „Ју филм данас” из Новог Сада, 100.000 динара, „Багдала”, из Крушевца, 80.000 динара, Београдски књижевни часопис (300.000), Годишњак Српског ПЕН центра (100.000) динара, „Градац”, (400.000) динара, Градина, Нишки културни центар (300.000), „Златна греда”, Нови Сад (400.000), „Зограф”, Институт за историју (80.000), „Источник”, Београд (300.000), „Књижевне новине”, Удружење књижевника Србије, Београд (300.000), „Књижевни лист”, Београд (300.000), „Књижевни магазин” (400.000) динара, „Кораци”, Крагујевац (300.000), ЛУДУС (500.000), „Мостови” (300.000), „Нови звук”, Факултет музичких уметности, Београд (200.000), „Нови филмограф”, Београд (100.000), „Писмо”, Земун (400.000), „Повеља”, Краљево (300.000), „Поља”, Нови Сад (400.000), „Реч”, Београд (300.000), „Свеске”, Панчево (200.000), „Северни бункер”, Кикинда (200.000), „Сцена”, Стеријино позорје, Нови Сад (300.000).

-----------------------------------------------------------

Има и задовољних

Међу уредницима књижевних часописа има и задовољних. Тако Ласло Блашковић, директор новосадских „Поља”, каже да још није упознат са сумом новца коју је добио од Министарства културе (400.000 динара), али да успева да објављује часопис превасходно захваљујући новцу који добија из градске касе Новог Сада. Стеван Бошњак, уредник нишког часописа „Унус мундус”, каже да уопште не прати да ли стиже новац из министарства, јер увек успева да нађе средства.

– „Унус мундус” објављује и књиге које су откупљене за библиотеке. Редакција часописа је интернационална. Од града добијам довољно за штампу и тренутно имам ауторских прилога за следећих пет година. Имам и добру сарадњу са библиотекама, рецимо, Библиотека града Београда откупљује по 50-60 бројева часописа – каже Стеван Бошњак. Његова пракса је, како напомиње, да ауторима не плаћа хонораре.

Станко Стаменковић