Стратешке резерве у фиоци

Директор Републичке дирекције за робне резерве Горан Тасић и извршни директор Нафтне индустрије Србије Аркадиј Егизаријан потписали су јуче уговор о испоруци 25.000 тона мазута за потребе Робних резерви Србије.

Тасић је том приликом истакао да са тим и пренетим резервама мазута из претходног периода Србија може мирно да чека предстојећу зиму, као и да, уколико буде било потребе, интервенише.

Како је навео, количине мазута са којима та дирекција улази у ову годину потпуно одговарају количинама које су нам потребне.

Егизаријан је истакао да ће цена мазута бити најнижа, по којој ниједна компанија неће добити мазут и додао да НИС настоји да понуди најбоље услове државним институцијама Србије.

Иако је то добра вест пре свега за топлане које користе мазут за грејање, поставља се питање зашто је Србија на листи ретких земаља које ни до данас немају решено питање стратешких резерви нафте и нафтних деривата.

– Још пре четири године је завршена Студија о стратешким резервама Србије урађена по европским стандардима који прописују да свака земља на лагеру треба да има залихе енергената за 90 дана – каже за „Политику” Исидора Армуш, која је предводила тим за израду наведене студије при Министарству енергетике.

Један од предлога био је, подсећа она, да влада оснује агенцију за стратешке резерве која би водила рачуна да земља у сваком часу има резерве нафте, бензина, дизела, мазута за три месеца... Међутим, проблем је настао због тога што министарства енергетике и трговине нису могла да се договоре у чијој би то надлежности требало да буде, тако да несташице енергената у кризним ситуацијама Србија и данас гаси робним, оперативним резервама или интервентним увозом.

– Србија је, поред БиХ, међу малобројним земљама у окружењу које немају решено питање стратешких резерви. Словенија, Хрватска, Румунија, Бугарска, Мађарска... превазишле су овај проблем, наглашава она и подсећа да је тада, када је студија завршена, Министарство енергетике покренуло иницијативу код Министарства трговине да се питање резерви регулише на свеобухватнији начин, у складу са прописима Европске уније.

Србија за разлику од Словеније има своје рафинерије, дакле увози и прерађује сирову нафту, тако да има и своје резервоаре у којима би могла да складишти ове количине. Хрватска је то учинила у луци Омишаљ, где и Србија преузима нафту. Да није имала своје стратешке резерве гаса, Мађарска би прошлу зиму када је због сукоба на релацији Русија–Украјина био заустављен доток гаса за Европу мучила муку као и Србија.

Да би се једна земља енергетски осигурала у случају енергетске кризе, Европска унија прописује постепено повећавање количина сопствених стратешких резерви све док залихе не покрију потребе за три месеца.

– Приоритет Србије је да има своје стратешке резерве нафте што земљи пружа сигурност у снабдевању, имајући у виду важност нафте у енергетском миксу ЕУ, велику спољну зависност у снабдевању и геополитичку нестабилност у многим регионима произвођача те сировине – каже она.

Ово је неопходно што пре урадити и зато што је Србија већ закорачила у ЕУ потписивањем Споразума о енергетској заједници југоисточне Европе, што је практично обавезује да има своје резерве нафте.

За то је, напомиње Армушева, потребно изменити Закон о робним резервама. Оперативне резерве, истиче она, не могу бити замена за стратешке резерве јер оперативне држе све компаније које се баве продајом горива, а оне се налазе у танкерима, нафтоводу, рафинеријама, а извесне количине и у складиштима.

– Дакле, стратешке резерве Србија не би могла да користи за случај да цена нафте драстично почне да скаче какав је био случај лане, али уколико би дошло до несташице црног злата, односно до тога да Србија буде доведена у ситуацију да нема други начин да допреми нафту неопходну за уредно снабдевање, стратешке резерве би јој биле једини излаз. Али све уз координацију Агенције за стратешке резерве и администрације ЕУ. Јер, Европска комисија координира стратешким резервама нафте и нафтних деривата – закључује Армушева.

Јасна Петровић