"Невидљива" деца Београда

Петнаестогодишњу Џ. З. живот није нимало мазио. Већ у седмој години упознала је сурове законе улице просећи, проституишући се, не знајући да процени шта је добро, а шта лоше. Била је и жртва трговине људима, када је искусила сву горчину илегалног боравка у иностранству. Ова девојчица данас је смештена у Прихватилиште Завода за васпитање деце и омладине у Булевару ослобођења 219, Београд. "Родитељи никада нису бринули о мени. Отац је алкохоличар и стално је тукао мајку и мене. Нисам имала избора и спас сам потражила на улици. Пробала сам марихуану, дувала сам лепак, а једном сам чак узела и хероин. Спавала сам по градским парковима, шахтовима, испод мостова, само да се никада не вратим кући где ме ништа добро није чекало", исповеда се Џ. З.

Ова девојчица само је један од примера који показује са каквим се све невољама сусрећу малолетници са улице. За разлику од "невидљиве деце", која немају матични број, нити лична документа и нису негде регистрована, Џ. З. се налази на евиденцији Завода за васпитање деце и омладине. Када је први пут закуцала на њихова врата, стручни тим је имао мукотрпан посао да прибави све неопходне информације о њој.

Према речима Данијеле Стајковић, руководиоца Прихватилишта и Прихватне станице Завода за васпитање деце и омладине, у ову установу долазе деца узраста од седам до 18 година.

– Код нас долазе сами, у пратњи полиције или их доведу грађани. После детаљног лекарског прегледа за децу која нису у нашој евиденцији потребно нам је некада и више од месец дана да утврдимо њихов идентитет. То су "невидљива деца", без икаквог писаног трага, за које чак и њихови родитељи не знају када и где су рођени – прича Стајковићева.

У 99 одсто случајева деца улице су злостављана на најбруталније начине од својих родитеља. Зарад материјалне добити родитељи их злоупотребљавају и принуђују да просе, краду, баве се проституцијом, да изнуђују новац од старијих особа, а дешава се да злостављана деца и сама постају злостављачи што представља зачарани круг.

"Иако не постоје прецизни подаци, кад је реч о последњих пет година, процењује се да на улицама главног града живи од 600 до 800 малишана без идентификације. Око 300 такве деце прошло је кроз нашу прихватну станицу и сада имају матични број и зна им се порекло", каже Стајковићева.

Према речима Асафа Адемија, социјалног радника у Заводу, у већини случајева у овој установи деца се појављују да затраже помоћ у алкохолисаном стању, дрогирани, а дечаци предњаче у односу на девојчице.

"За разлику од Свратишта у које су деца долазила и одлазила добровољно, наш је задатак да трајније решимо статус деце која живе на улици. У нашој прихватној станици задржавају се од три до пет дана и за то време обавимо идентификацију, опсервацију, тријажу и брзу дијагностику. Ако проценимо да ни после пет дана не можемо да решимо њихов статус, прелазе у Прихватилиште у коме ће боравити док не буду смештени у одговарајућу установу социјалне заштите", истиче Адеми.

Штићеници овог завода тешко се прилагођавају нормалном животу. Запослени у овој установи уче их да користе прибор за јело, стичу хигијенске навике и да се пристојно понашају.

Рахела Филип, медицинска сестра, једна је од првих особа с којом деца долазе у контакт када дођу у прихватну станицу. Према њеним речима, малишани су хигијенски запуштени, многи од њих имају вашке, ређе шугу, а долазе и са видљивим телесним повредама.