Преко цртаћа до полицијског тумача

Ниш – Јунак ове приче је Урош Ђурић, ученик осмог разреда Основне школе "Љупче Шпанац" у Белој Паланци, код Ниша. Овај четрнаестогодишњак има све петице у дневнику и ускоро планира да започне припреме за упис у средњу школу. Иако, као и сви његови вршњаци, воли да заигра фудбал, да седне пред компјутер, Урош се много разликује од њих. Када се прича о Урошу у варошици крај Нишаве, обично се може чути – да је реч о феномену. Урош Ђурић је гледајући телевизију и цртане филмове научио немачки језик до перфекције. Сам, без ичије помоћи, најпре је савладао говор, а потом, опет сам, и да чита и пише.  – Имао сам три године када се, поред ТВ пријемника и популарног цртаног филма "Сунђер Боб", одједном у мени нешто преломило. "Ушао" ми је немачки језик у главу и уши, почео сам да понављам изговорено на телевизији, али и да разумем то – почиње Урош своју исповест за "Политику".

Родитељи, Горан, приватни предузетник, и Љиљана, стоматолошки техничар, били су прилично збуњени. Када је Урош проговорио на немачком, помислили су да је у питању нека шала.

– Били смо на летовању са једном српском породицом која живи у Немачкој и замолили смо их да поразговарају са њим. Одмах су нам рекли да он ни у чему не греши, да у свему поштује граматику и правила. Ма, нису нам поверовали да је самоук. Брзо је Урош почео да се интересује и за емисије научног карактера, а посебно за филмове на немачком. Купили смо му речнике и литературу и одвели га на тестирање. Професор који га је испитао само нам је рекао да овакав случај није срео, да Урош има фотографско памћење и да је јединствен случај са којим се он срео у каријери – прикључује се разговору и мајка Љиљана.

Играо се Урош са својим другарима Марком, Миланом, Ђолетом, Макијем, Борисом и другима, када су га једнога дана позвали из полиције:

– Возач камиона, Немац, направио је прекршај и нико није могао да се с њим споразуме. Попричао сам са немачким возачем и превео полицији да он нема новца да плати казну. Након тога, возача и мене су пребацили до Пирота да он на банкомату подигне новац и плати прекршај. Када је настављао пут, затражио је моју адресу, а када сам питао шта ће му, одговорио ми је: "Због Деда Мраза". Недуго потом, добио сам пакет из Немачке са играчкама, слаткишима, рагби лоптом – присећа се Урош.

Од тада, а било је много занимљивих случајева са држављанима Турске, или других земаља, који пролазе аутопутем поред Беле Паланке, Урош Ђурић је званични преводилац-тумач за немачки језик, иако још увек без лиценце, јер је малолетан. Ангажују га саобраћајна полиција, суд...

– Одем кад год ме позову. Једном су ме чекали цело поподне, док се нисам вратио из Ниша, где сам био са родитељима. И награде ме. Добио сам неколико пута и нешто новца, купио сам себи мобилни телефон – скромно ће Урош.