Србија нема терминале за бродски отпад

Ниједна лука у Србији нема савремен терминал у којем би пловила могла да се растерете употребљеног уља, отпадних боја и лакова, фекалија и воде којом су чишћена складишта и танкови, укључујући и оне у којима су чуване токсичне материје. У луци „Нови Сад”, на пример, признају да једино што имају од опреме за пријем отпада јесте контејнер градске чистоће.

Застарелост лучке опреме ипак није оправдање капетанима, који најчешће наложе да се отпад, мада у њему има и веома опасних једињења, изручи право у реку. Њихов разлог за угрожавање животне средине је јасан – тако прођу много јефтиније него да плаћају збрињавање отпада, нарочито ако су на међународним линијама и путују узводно у државе ЕУ.

Низводно од држава ЕУ, причају незванично агенти за речни саобраћај, доњи ток Дунава непрестано „допуњују” отпадне воде бродова, чије збрињавање није регулисала ниједна земља у овом региону сем Украјине.

Килограм рабљеног бродског уља, кажу у „Рафинерији Београд” позивајући се на анализе професора Новосадског универзитета, неизлечиво загади милион кубних метара воде. Иначе нередовне пошиљке бродског уља из лука у поменуту рафинерију, једином постројењу у земљи где се оно може прерадити за поновну употребу, постале су све ређе, наводе у том предузећу.

– Готово да нема начина да се санирају последице загађења воде бродским уљима. Она на површини воде стварају такозвани филм, мембрану непропусну за кисеоник, која је најчешћи узрок страдања живог света у рекама – каже Бојан Тодоровић из Рафинерије „Београд”.

Само Лука „Београд”, заправо, шаље повремено уља на прераду, али и они то раде, каже Драган Недељковић из „Екотанка”, једине српске фирме која безбедно превози и складишти рабљена бродска уља, искључиво када треба санирати ванредно загађење.

(/slika2)Ниједна лука нема сталан уговор за збрињавање опасног бродског отпада. Употребљено бродско уље које није ускладиштено на депоније за такав отпад, попут оних у Баричу и Шапцу које користи „Екотанк”, или није одвезено у иностранство, пошто у Србији нема спалионица опасног отпада, може да заврши само на три места, која су свуда око нас.

То су „ваздух, вода, земља”, иронично набраја Тодоровић из Рафинерије „Београд”. Земља у коју доспеју бродска уља неупотребљива је десет година. Спаљивање без одговарајуће опреме, такође, опасно је јер у ваздух разноси веома опасна једињења.

Међународним протоколом Србија се недавно обавезала да почне да ради на изградњи терминала за бродски отпад.

– Истраживања показују да су нам потребни терминали за бродски отпад на два места на Сави, вероватно у Шапцу и Баричу, на четири локације на Дунаву, које би могле бити у Београду, Новом Саду, Бездану и Великом Градишту, и на једном месту на Тиси, а верујемо да би за то био погодан Елемир. О локацијама ће одлучити три министарства – инфраструктуре, животне средине, пољопривреде и водопривреде – каже Павле Галић, помоћник министра за инфраструктуру.

В. Вукасовић