Моравски рат за „бонжиту”

Ћуприја – Улаз у фабрику блокирају два камиона излепљена рекламама за слаткише. Стотинак радника засело је у хладовину, дуж фабричке ограде.

– За сада смо фини, али запети као пушка – каже Драган Стојановић, спреман за акцију. Од када су нови директор и председник Управног одбора кондиторске фабрике „Раваница” из Ћуприје, Славољуб Поповић и Вук Перић, које је именовала Агенција за приватизацију, покушали да уђу у погоне, Драган се одметнуо у специјалца за одбрану једног од последњих бастиона друштвене својине у Србији. Када су Поповић и Перић, два најнеомиљенија лика међу штрајкачима, покушали да уђу у фабрику, радници су блокирали улаз и гађали нове менаџере јајима.

– Хоћемо плате, хоћемо да радимо – рефрен је који подиже штрајкаче на ноге.

– Лажу да нећемо да се приватизујемо. Хоћемо приватизацију, али нећемо да разбуцају фабрику. Нећемо да доживимо судбину „Параћинке”. Радили су можда и боље од нас, а онда им је Агенција послала у управни одбор тог истог Поповића. Сад „Параћинка” не ради, а радници не добијају ништа – прича Анђелина Гојковић. Штрајкачки одбор који предводи Драгана Митровић предузео је све безбедносне мере да осигура фабрику. „Раваница” запошљава 371 радник, који у просеку примају 27.000 динара. То је право богатство за град смештен на фамозном Коридору 10, у којем се тренутно над седам фирми спроводи ликвидација.

Радници штрајкују од 17. августа, тражећи од Агенције за приватизацију да не покушава да приватизује „Раваницу” на силу, да стави ван снаге одлуку о разрешењу садашњег директора Милутина Васића, као и да одустане од именовања Поповића и Перића, који је истовремено и директор за аукције Агенције за приватизацију.

Било је свакаквих обрта у овом транзиционом вестерну на Морави, ако се уважи примедба радника да се у Србији обавља каубојска приватизација. Али, на крају ове компликоване баладе, у којој држава намерава да спроведе законску приватизацију, а радници не желе да поклекну пред имагинарним новим власником, уплашени судбином десетина хиљада њихових колега по Србији који су завршили на улици, чини се да се у Ћуприји заправо води жестоки интересни рат за власништвом над омиљеним нискокалоричним слаткишем на бази експандираних житарица с додатком сушеног воћа, главним брендом „Раванице”. Ко ће се на крају загрцнути од „бонжите”?

Смењени генерални директор Милутин Васић, по коме је Агенција за приватизацију жестоко оплела у недавном саопштењу, чека у једној од канцеларија. Типичан сиротињски инвентар запуштених предузећа из доба друштвених договора и самоуправних споразума.

Агенција за приватизацију навела је како је „Раваница” јединствен случај у Србији јер годинама послује мимо било какве контроле државе, чиме је отворена нова афера поред аутопута. Став Агенције за приватизацију је јасан и „Раваница” као друштвено предузеће мора бити продата или ликвидирана до краја године како то прописује закон. Агенција и смењено пословодство се међусобно оптужују за криминалне радње.

Васића је влада Зорана Ђинђића именовала за директора пре седам година. Он је изричит: нико у предузећу није против приватизације, али је сумњиво да је за директора постављен пензионер Славољуб Поповић који је био главни добављач фабрике.

Председници штрајкачког одбора је још сумњивије што је Поповић јануара прошле године долазио да купи „Раваницу”.

Васић тврди да још није добио решење о смени. Сумњиво му је још нешто. У јуну су му одузели право да располаже средствима и пренели на тада постављеног члана УО, који је чувар у локалном затвору. Директор на мети агенције тврди још нешто: истина је да су његови људи с рачуна узели четири милиона динара – да би исплатили плате, доприносе и нешто новца за текуће обавезе.

Финансијска директорка Виолета Стојановић показује документацију од 2005. године до данас, записнике пореске управе о обрачуну и уплати свих јавних прихода које је извршила „Раваница”.

Радници хоће да иду до краја. Кад кажу до краја, мисле на Немањину улицу. Ипак их је смирио председник скупштинског одбора за индустрију, радикал Милорад Буха, који је, узгред, и председник владе РСК у егзилу. Прегледао је документацију и обећао штрајкачима да ће од недеље сазвати седницу одбора на чијем је челу, уз присуство представника министарстава за економију, финансије, Агенције и представника фабрике.

Усамљен у својој канцеларији, штрајк посматра хемичар Бранко Стојановић, човек који је крајем осамдесетих, био један од твораца чувене „бонжите”. Када је, после сајма у Келну 1987. године, видео амерички макробиотички производ, било му је јасно да мала кондиторска фабрика у Ћуприји мора да се наметне на великом тржишту СФРЈ новим производом. „Назвали смо га најпре ’гранола’, али није било неко сјајно решење. Створили смо тим и на крају је пресудио Жозеф Лончар, када је слаткишу дао име ’бонжита’. У бренд је уложено пет милиона евра и сада желе да нам га отму бадава. Нека крупна ајкула хоће да је преузме, отпустиће половину радника, а технологију ће пренети у Београд.”

Александар Апостоловски