Велики јунаци мале вароши

Од нашег дописника

Биоград – Само мало пре венчања, Славојка и Милорад Кокотовић из невесињског села Биоград сазнали су да су рођени истог датума, седмог јулског дана 1932. године. И мајке су им биле истог имена – Божица, а уз то, обе су истог презимена – Савић. Само што је једна била из Слата, а друга из Крекова.

– Већ тада смо знали да смо рођени једно за друго. Јер да нисмо, не бисмо у браку били скоро шест десетљећа... Изродили смо децу. Извели их на пут. Испод једног крова шест факултетских диплома... Испод једног крова једанаесторо унучади. И радости колико хоћеш... Има ли шта лепше од тога? – пита Милорад.

Милорадов отац Обрад је дванаест година радио „тамо далеко преко локве”. А када се Обрад 1922. вратио из Америке, купио је земљу у Биограду и ту остао... То су времена када у Биограду није било мушког чељадета без цуре и, касније, најмање три детета...

Човек који је родни Биоград највише задужио и који се „никада није стидео да каже да је Невесињац” јесте Благоје Паровић. Споменик овом револуционару и комунисти који је, као командант интернационалних бригада погинуо у шпанском грађанском рату, треба да буде уклоњен из центра града како би, на његово место, био постављен споменик невесињској пушци, јер, кажу, „значајнија је за историју овог слободарског краја”. Међутим „сеоби” Благоја Паровића из центра града на партизанско гробље противе се бивши Титови партизани. Противе се, јер „Благоје Паровић није био партизан, а нити је као такав погинуо”. Веле како је „Благоје био комуниста који је погинуо у другој земљи и за неке друге идеале”. Готово сви ће у Невесињу рећи како је „локална власт у праву” када тврди да је „невесињска пушка значајнија за историју овог краја”. Али исто тако су у праву и бивши партизани у када кажу да „Благоје Паровић није погинуо као партизан већ комуниста”.

Пред храмом Свете богородице у Биограду ни кишно преподне није могло отерати Милана Радана, Ненада Спрему и Миливоја Мучибабића, борце последњег рата, а данас клесаре. Од заната које су давно изучили није се могло живети. Дохватили су се чекића и шпице. У Биограду клешу камену ограду порте. Када је сезона, добро зараде обликујући херцеговачким каменом куће богатуна које ничу на обалама Јадрана... Мало подаље пчеле Јове Фржовића, Свете Вуковића и Мочила Вукотића... Горе, понад чесме код које су гасили жеђ надалеко познати бег Љубовић и његов коњ, пасу краве Љубе Појужине. Уз њих и троје његове деце. Сви су, како друго, до одликаши... Горе у страни стадо оваца и покисао пастир поздравља намерника...

Општина и град не морају бити велики да би се о њима и за њих чуло далеко. Невесиње јесте мала варош, али се зато далеко чула и прочула. Све је то због јунака који су увек били тамо где је требало бранити своју земљу. И у тој борби, ако је то требало, и погинути, каже нам на крају Милорад Кокотовић, старина из невесињског Биограда.

Славиша Сабљић