Veliki junaci male varoši

Od našeg dopisnika

Biograd – Samo malo pre venčanja, Slavojka i Milorad Kokotović iz nevesinjskog sela Biograd saznali su da su rođeni istog datuma, sedmog julskog dana 1932. godine. I majke su im bile istog imena – Božica, a uz to, obe su istog prezimena – Savić. Samo što je jedna bila iz Slata, a druga iz Krekova.

– Već tada smo znali da smo rođeni jedno za drugo. Jer da nismo, ne bismo u braku bili skoro šest desetljeća... Izrodili smo decu. Izveli ih na put. Ispod jednog krova šest fakultetskih diploma... Ispod jednog krova jedanaestoro unučadi. I radosti koliko hoćeš... Ima li šta lepše od toga? – pita Milorad.

Miloradov otac Obrad je dvanaest godina radio „tamo daleko preko lokve”. A kada se Obrad 1922. vratio iz Amerike, kupio je zemlju u Biogradu i tu ostao... To su vremena kada u Biogradu nije bilo muškog čeljadeta bez cure i, kasnije, najmanje tri deteta...

Čovek koji je rodni Biograd najviše zadužio i koji se „nikada nije stideo da kaže da je Nevesinjac” jeste Blagoje Parović. Spomenik ovom revolucionaru i komunisti koji je, kao komandant internacionalnih brigada poginuo u španskom građanskom ratu, treba da bude uklonjen iz centra grada kako bi, na njegovo mesto, bio postavljen spomenik nevesinjskoj pušci, jer, kažu, „značajnija je za istoriju ovog slobodarskog kraja”. Međutim „seobi” Blagoja Parovića iz centra grada na partizansko groblje protive se bivši Titovi partizani. Protive se, jer „Blagoje Parović nije bio partizan, a niti je kao takav poginuo”. Vele kako je „Blagoje bio komunista koji je poginuo u drugoj zemlji i za neke druge ideale”. Gotovo svi će u Nevesinju reći kako je „lokalna vlast u pravu” kada tvrdi da je „nevesinjska puška značajnija za istoriju ovog kraja”. Ali isto tako su u pravu i bivši partizani u kada kažu da „Blagoje Parović nije poginuo kao partizan već komunista”.

Pred hramom Svete bogorodice u Biogradu ni kišno prepodne nije moglo oterati Milana Radana, Nenada Spremu i Milivoja Mučibabića, borce poslednjeg rata, a danas klesare. Od zanata koje su davno izučili nije se moglo živeti. Dohvatili su se čekića i špice. U Biogradu klešu kamenu ogradu porte. Kada je sezona, dobro zarade oblikujući hercegovačkim kamenom kuće bogatuna koje niču na obalama Jadrana... Malo podalje pčele Jove Fržovića, Svete Vukovića i Močila Vukotića... Gore, ponad česme kod koje su gasili žeđ nadaleko poznati beg Ljubović i njegov konj, pasu krave Ljube Pojužine. Uz njih i troje njegove dece. Svi su, kako drugo, do odlikaši... Gore u strani stado ovaca i pokisao pastir pozdravlja namernika...

Opština i grad ne moraju biti veliki da bi se o njima i za njih čulo daleko. Nevesinje jeste mala varoš, ali se zato daleko čula i pročula. Sve je to zbog junaka koji su uvek bili tamo gde je trebalo braniti svoju zemlju. I u toj borbi, ako je to trebalo, i poginuti, kaže nam na kraju Milorad Kokotović, starina iz nevesinjskog Biograda.

Slaviša Sabljić