Србија разговара: Зашто судски поступци трају предуго

У општинским и окружним судовима широм Србије има чак 154.989 предмета старијих од две године. У извршним поступцима се број „старих предмета” попео на чак 90.000, иако извршење, по слову закона, не би смело да траје дуже од три месеца.

Горан Илић, председник Управног одбора Удружења тужилаца, и Миодраг Мајић, председник Првог општинског суда, слажу се да је главни разлог за „отезање” поступака правосудни систем из седамдесетих година прошлог века, који још функционише.

Политика: Који су основни разлози што поступци у Србији трају дуго, чак и по 20 или 30 година?

Мајић: Правосудни систем је болестан, лош. „Кројен” је седамдесетих година, у друго време и за потребе друштва другачијег од данашњег. Задржали смо тај систем а он се, практично, од тада уопште није трансформисао, иако се у доброј мери променио чак и државни апарат. Правосуђе је остало исто, са истом мрежом судова, мање-више исти бројем људи који у њима раде… У међувремену се повећао број становника, почеле су приватизације, суочили смо се с новим врстама криминала, а систем је готово идентичан оном од пре 30 година. Зато су потребне потпуно другачије инфраструктура и мрежа судова, правосуђе треба прилагодити садашњем тренутку. Томе треба да претходи озбиљна анализа мреже судова и законодавства. Тврдња да су суд, тужилаштво или полиција одговорни што поступци трају дуго тачна је само у оном делу у коме они заиста у томе учествују.

Илић: Неки лингвисти напомињу да израз „судски спор” указује да нешто што се одвија пред судом не може да буде брзо, али то не значи да етимологија треба да буде оправдање за дуго трајање судских поступака. Бројни су проблеми које треба евидентирати а потом и решавати, да би поступци били бржи. Неки од тих проблема тичу се правосуђа, а неки не. Кренимо од најобичније илустрације. Да би се одржао претрес странкама треба уручити позив преко судског позивара или поште, а поштар или судски позивар, због мале плате, нису мотивисани да уруче позив. Верујте да је то један од важних разлога за одлагање претреса, а онда и за одуговлачење поступка. Даље, наш Законик о кривичном поступку предвиђа да, малтене, свака противречност у пресуди, иако није од суштинског карактера и није од значаја за правилно пресуђивање, јесте разлог за њено укидање и поновно покретање поступка. Укида се пресуда, поступак почиње изнова, а ми смо све даље од догађаја о којем се ради у предмету. Имате случајева да се у кривичном, а претпостављам и у парничном, поступку претреси, односно рочишта, одлажу на два-три месеца без икаквог објашњења. Да би се све то избегло потребне су корените промене у правосудном систему.

Политика: Ускоро ће бити успостављена нова мрежа судова. Биће смањен број судија и тужилаца. Хоће ли се на овај начин, макар донекле, решити проблем дугог трајања поступака?

Мајић: Реформа правосуђа је пред нама, знам како она изгледа на папиру, али нисам сигуран како ће то бити у пракси, све је исувише озбиљно за изношење било какве прогнозе. Тешко је рећи да ли ће реформа, оно што је сада на папиру, практично убрзати или можда успорити ток ствари. Реч је о фундаменталним резовима у једној грани власти, што ће бар у почетној фази довести до турбуленција. Оне ће бити оправдане ако дају позитиван ефекат. Правосуђа на која се ми данас угледамо коштају много, па је зато велика заблуда да се било шта може учинити са ослонцем на мала средства. Ми се не угледамо на правосуђа земаља трећег света или источне Европе, која су нам најближа, него своје моделе тражимо у најјачим и најбогатијим друштвима.

Осим тога, стање у српском правосуђу може да се поправи озбиљнијим и савеснијим одабиром кадрова, а није учињено све да они и буду изабрани. У великом броју случајева на судијска места довођени су нечији рођаци, пријатељи или политички подобни, а свако ко је провео месец-два у правосуђу зна да смо најгоре кадрове увек добијали уз највеће политичке подршке.

Илић: Нелогично је очекивати да смањење броја тужилаца само по себи допринесе њиховом бржем и ефикаснијем поступању, а самим тим и бржим и ефикаснијим кривичним поступцима. Нисам имао прилике да се упознам с критеријумима на основу којих је утврђен нови, мањи број тужилаца, али мислим да тај број мора да се повећа ако ширимо процесна овлашћења тужилаца, који ће ускоро уместо судија водити истрагу.

Политика: Како убедити људе да парница коју покрећу неће трајати 20 или 30 година?

Мајић: Не трају све парнице толико дуго. Ако погледате који су разлози за дуго трајање поступка, а ми то анализирамо за интерне потребе, један од значајнијих момената је баш понашање странака које се жале на дуго трајање поступка.

Илић: У тужилаштву постоје инструкциони рокови који се неретко не поштују, што значи да постоји један ниво неодговорности и у тужилаштву.

Политика: Колико су тужилаштво и судство заиста независни, какве су реакције на реизбор и може ли он да доведе до убрзања поступака?

Илић: Највећи проблем када је реч о тужилаштву јесте то како је Устав поставио систем. Устав предвиђа да тужиоце, односно старешине јавних тужилаштава, предлаже влада, а бира их скупштина. Они су, значи, бирани у једном политичком процесу. Закон о јавном тужилаштву је покушао да поправи ствар, тако да влада сада може да предложи само оног тужиоца кога је претходно предложило Државно веће тужилаца. Реизбор јесте екстремна ситуација због чега велики број људи осећа нелагодност, страх за своју каријеру и егзистенцију. Оним колегама код којих сам приметио страх због реизбора рекао сам да и поред тога свој посао обављају професионално и савесно. Важно је да први пут постоје критеријуми за вредновање рада судија и тужилаца и да су ти критеријуми засновани на претходном раду и искуству. То даје наду да читав поступак може да буде фер.

Мајић: Вероватно сте слушали изјаве да се судије не плаше реизбора и да једва чекају проверу знања, своје личности и морала, али то није реално. Мислим да се судије, ако може да се генерализује, осећају прилично нелагодно. Ко тврди другачије, говори то из незнања или зато што тако треба да каже. Од почетка приче о реизбору, а она је почела 2000. године, говорим да је треба што пре завршити јер предуго траје та агонија. Најгоре је правосуђе које стално нешто ишчекује. Судије ће се трудити да не пресуђују предмете који их могу довести под удар политичара, ма колико их неко уверавао да нема потребе да их се плаше.

Политика: У изјавама неких тужилаца и судија уочавају се међусобне критике због спорости спровођења поступка.

Илић: Истина је негде на средини. Нисам склон тој оцени, нити подржавам такво становиште. Уочавао сам грешке и судија и тужилаца.

Мајић: То пребацивање лоптице је врло негативна појава која је изражена у последњих неколико година. Уочљива је та естрадизација, што је ван сваког концепта на коме је засновано правосуђе. Код нас и даље траје несрећни политички тренутак у коме су пречесто на вишој цени маркетинг и форма него суштина.

Политика: Изменама Закона о кривичном поступку предвиђено је споразумно признање кривице за сва кривична дела за које је запрећена казна затвора до 12 година. Хоће ли то убрзати окончање поступака?

Илић: Овај институт може да буде корисна новина, али не очекујем велика побољшања и битан допринос убрзању поступка. Биће потребно време да тужиоци, окривљени и браниоци почну да реагују на прави начин. Споразум о признању кривице као нека врста преговарања, односно договора тужиоца с другом страном, може да носи ризик по тужиоца од његове стигматизације од стране јавности која није на прави начин разумела природу тог института. Право је питање да ли ће постојати мотивација окривљених и њихових бранилаца да уђу у један такав поступак јер се код нас још изричу казне близу доњег минимума. Морам да кажем да то за мене представља извесну инволуцију јер у судском систему, у кривичним стварима, претежно мора да се суди, а само изузетно да се преговара и договара.

Мајић: Не идеализујем овај институт, али за разлику од Илића очекујем његове ефекте. Сигурно је да наш систем тренутно није добар јер не може да се избори с великим бројем предмета. Два су основна правца: да правосуђе, као генерално скуп механизам, оставимо за најтеже случајеве, а да се трудимо да из система, на различите начине, извучемо гомилу ситних случајева. Наш тренутни систем то не дозвољава. Да би нагодба била ефикасна, да би натерали већи број људи да размисле – када немају довољно доказа у своју корист, да иду на нагодбу – ви им морате запретити озбиљнијим казнама.

Мирослава Дерикоњић