Ђавоља варош, Амазон или Хималаји

Ако је Ђавоља варош код Куршумлије заиста изум Нечастивог, онда је он овом крајичку Србије, надомак албанске границе (осам километара ваздушном линијом), учинио добро дело.

По њему је народ наденуо име природној појави, земљаним облицима, кулама, на чијем је врху капа од камена. Таквих кула има 202. Овај природни феномен био је донедавно готово непознат. Изненада, Ђавоља варош постала је кандидат за једно од седам светских чуда у интернет анкети швајцарске агенције "Вебер" која је организовала избор најзанимљивијих природних феномена.

После летошњег написа у новинама почела је кампања за такмичење Ђавоље вароши у конкуренцији најнеобичнијих природних феномена. Ко жели да гласа адреса је: www.djavoljavaros.com. Претходних дана овај локалитет заузимао је прво место, као једини кандидат из Србије, док су му слив реке Амазон и хималајски врхови Монтеверест и К-2, као и Нијагарини водопади или вулкан Попокатепетл били за петама. Сваког дана редослед се мења, а важно је да српски локалитет уђе међу првих 21. Министарство за дијаспору и Туристичка организација Србије подржали су кандидатуру Туристичке организације Куршумлија. Ко се не би заложио за ову реткост над реткостима.

Радован Танасковић, председник Туристичке организације Куршумлија, један је од најзаслужнијих што су се и новине и телевизија заинтересовали за ово светско чудо. Јављају се људи са свих страна света да питају за Ђавољу варош. Он нас подсећа да, осим њега, заслужних има још. Локалитет је први научно открио проф. др Томислав Ракићевић, још 1955, када је објаснио како су настале фигуре од земље под дејством ерозије. Ту је и познати туризмолог и климатолог проф. др Миливоје Маћејка који је заједно с Радованом Танасковићем обилазио предео, установљавао и бележио посебности. Важна је и улога његовог асистента Боже Васиљевића. Ту су и Божидар Петровић, бивши председник општине, Ђорђе Ераковић, бивши директор "Планинке", и Радован Раичевић, садашњи директор овог успешно приватизованог предузећа за природна лечилишта (Пролом Бања), туризам и производњу воде.

На путу из Куршумлије према Приштини, после Рудара, на обронцима Радан планине, девет километара лошим путем лево, узбрдо, стиже се до залеђене заравни одакле се путем може ићи пешице, узбрдо 1.150 метара и још 350 степеника до највишег видиковца, поред кога су и рефлектори. "Човека обузму жмарци када погледа у провалију испод себе. Тако сам се и ја осећао када сам овде дошао први пут. И када дођем поново, доживљај је увек исти", каже Драган Симић, приправник у Туристичкој организацији Куршумлија, историчар уметности. Пре благог успона изграђене су брвнаре, дрвене кућице у којима могу боравити излетници; има места за пун аутобус. Ту се може презалогајити и одморити пре поласка.

Фигуре пркосе законима гравитације и статици: једна је накривљена као да ће пасти сваког трена, а неће... Ни земљотреси, ни кише нису скидали камене капе с глава "младенаца, сватова, барјактара, деверова, кумова, старог свата" који су остали у месту и уземљени, окамењени, заустављени у вечности. Куле су смештене између две јаруге подељене уском вододелницом чији се изворишни делови спајају у јединствену ерозивну челенку, веома разорену ерозијом. Фигуре се образују, расту, смањују, веома споро нестају и настају. Делује нестварно да земљана фигура, у основи широка три метра, а висока 10 и више метара, са врхом дебелим једва 20-30 сантиметара, таква опстаје вековима под теретом каменог блока тешког сто и више килограма. Иза Ђавоље јаруге, с друге стране је Паклена јаруга у којој се налазе слични ликови. Наука то приписује ерозији, народ ђавољој работи. Ко зна када, не знајући, брат је оженио сестру по налогу ђавола. Да би их спасла, колико-толико, добра вила их је зауставила у покрету. Једна глава као да се укочила пре самог пада, виси о кончићу. Несхватљиво је како се камене главе држе на земљаним телима које се могу огребати и прочачкати тако да на прстима остане прах. Мало су већи од људских ликова. Испод тече црвена река: крв која личи на оксидисано гвожђе. Иначе, воде су овде неумерено киселе. На једном врелу вода има боју зарђалог лончета. Северно је Проломска река "мекша", с мање минерала, а јужно је пребогата минералима. Ако у обичној води има 375 милиграма минерала у литру, овде има 15.000. Овде је увек било и руде. Још су Саси вадили злато. Из врела излазе и гасови, ври као у зарђалом лончету.

Раде Милетић (рођен 1965, у селу које се зове Добри До, магистар шумарства; лов и екологија) има своје објашњење чуда званог Ђавоља варош: "То су чунгари или облуци где је камен, матични супстрат изнад растресите подлоге. Једино равна Ђавољој вароши по томе у свету је Долина богова, Колорадо, САД. Добро је то што ’Планинка’ газдује овом природном реткошћу, што нам даје шансу да се надамо.

Сада је важно да се Ђавоља варош пласира међу првих 21 на светској ранг-листи. Пре тога ће бити изграђено тих девет километара локалног пута. Смештаја има у Пролом Бањи, а и многе викендице и куће староседелаца биће на услузи туристима. Стари брачни пар из села Зебице Десимирка (1928) и Стојан Ивановић (1928) станује најближе Ђавољој вароши. Изненађени су због изненадног интересовања људи за њихов крај, а одавно знају да Ђавоља варош носи нешто у себи. Нису очекивали развој туризма, градњу пута поред њихове куће (где пише: сир, кајмак, мед на продају). Десимирка Ивановић говори: "Мој отац је имао воденицу код потока, пошао око поднева, када зачу неку музику. Уплашио се, вратио се до брата, али када се се вратили, те музике није било...." Зна и за другу причу: "Када су Радојчићи чували стоку око Ђавоље вароши, једно дете се попело на кулу да скине камену капу, али није могло да сиђе. Ноге му се одузеле. Тек када су га скинули одатле и врати кући, кажу да је проходао. Има нешто тамо".

Домаћин Радован Танасковић објашњава туристичку вредност Ђавоље вароши: "Има највећи број оваквих фигура на свету; најпостојанија је; изобиље киселе воде. На пролеће очекујемо први туристички удар. Нарочито ако уђемо међу првих 21 на свету".