Шуматовачки морални судија

Једно је извесно. Ретко када пре Владе Булатовића Виба (8. март 1931 – 1. септембар 1994) су се пабирци бележени на маргинама стварности показали тако успешним експериментом сатиричарског приповедања у малом формату. „Дежурна кутија” негдашњег „личног писара лепих девојчица” је постала архив „духова из Вибове боце”. Виб је доказ да трошење личних креативних потенцијала у штампаним медијима који трају до сутра, консеквентно води до стваралаштва вишег реда. Уосталом, зар није надвојвода „писања под морање” о чијем су хумору говорили да је ниже врсте, даровао роду „Сумњиво лице” и „Госпођу министарку”?

Виб је био читан и због тога што код њега нема доминације сфера интересовања, нема хијерархије важности ни јалове професионалне целомудрености у одабиру. Виб је био огледало тематике, лепршав и разуздан а сигурно би се задовољио и скромнијом оценом, рецимо да буде убројан у оне који мисле, насупрот онима који имају своје мишљење. Вибу је довољно признати слободу јер би мањак слободе могао да се чита као вишак страха, а Виб се не плаши.

Критикујући друштвене појаве и сам је био појава, освојивши на тај начин значајнији простор за свој литерарни ангажман него што би му иначе припао. О њему се не може писати као о новинару, хумористи, путописцу, афористичару или есејисти. Међу многим појавамаапокрифне престоничке историје новинарства и књижевности оног времена, по дубини талента ће остати упамћен и господин који се са високог спрата Палате Београд оглашавао радио таласима будећи суграђане дневним дозама љубавних излива према граду и његовим становницима уз антологијско „Београде, добро јутро”. Виб је данас анахронизам јер се вибоморфна ментална гимнастика не налази на страницама дневне штампе нити се о Вибу расправља у сатиричарско-афористичарским круговима осим када се додељује „Политикина” награда која носи његово име и када се ретки Вибови савременици сете „шуматовачког моралног судије” чије су „пресуде”, биле маестрално изведене хронике логике апсурда наше свакодневице.

Булатовићеве насловне удице су по убедљивости варирале од конзервативних емитовања ауторске испражњености лишене трикова књижевног измаштавања до фантастичних књижевно-језичких укрштања очигледно супериорне имагинације. Тако ће поједини наслови профункционисати као контрасмероказни омен-и (На рођендан питиног детета), понекад су романтичарско интригантни (Може ли да тугује звезда), комплементарни са експликацијом у наставку (Како је новински надничар постао класик ), а некад бивају сирова обавештења (Ко је ко у Шуматовцу). Местимичне банализације могу да се припишу дегенеративним последицама бављења новинарским ефемеријама али се вероватније ради о потајној Вибовој жељи за непослушном публиком која не би на сваку његову реч климнула главом.

Вибова је намера да језиком, у служби слободе, стварност буде откривена. Друштвене појаве добијају праву, истиниту слику, уколико нису језиком замагљене, а појаве су давале повода за демаскирање. То је, рецимо, значило да су у Југославији осим планираних појава индустријализације, електрификације и механизације могле да буду уочене и неке непланиране, које су дубински сведочиле о њеном карактеру каква је нпр. била „цилемилезација”. Појава није за чуђење, имајући у виду да су се јавним пословима у наречено време бавили Циле, Беба, Буле, Цуле, Лале, Биса, Боба, Миле и Гиле чија су имена такође резултат једне појаве – тзв. појаве службеног тепања. Овом је појавом читава популација била подељена на тепане и тепаџије. Категоризација не спомиње тепавце.

Новинарска професија је и у смутним временима када је због изреке Над попом поп, над патријархом секретар за верска питања, патријарх звао секретара за верска питања, а овај секретара за идеолошка питања, а овај Љубишу Манојловића (уредника Јежа) да му постави нека питања и када је реченица: Главни је опет ишао на рибање била честа као добар дан, трагала за талентом. Високе школе коју похађају будући професионалци различитих заната, па и новинарског. А Виб пророкује: Нека ме прогласе старомодним, тврдоглавим или како год хоће, али не могу да разумем шта то значи постати новинар по конкурсу. Јер, новинар се постаје по страсти и дару. Човек може да научи пуно ствари о новинарству, али тек када се провери да ли он има смисла за писање, тј. да уме да пише, да има жицу и штофа – тек онда се може говорити о новинару. И фудбалер научи много ствари од тренера, али он је, ипак, био младић који је знао добро да шутира лопту.

Данас се ретко вибрира. У Библиотеци града Београда се лако проналазе све Вибове књиге у којима су сабрани, па одабрани, разбацани по новинама и часописима бивше отаџбине драгуљи писане речи, Вибова оглашавања на најразличитије теме, од афоризама и сатиричних текстова до поздравних говора на отварањима изложби карикатуриста и сликара. Виб је, дакле, на полицама. Предајемо га, отвореног за читање, у наслеђе, без илузије да ће ВИБ икада постати ВИП.