Америка измењеног лика

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, августа – Да ли из Америке одлазиш са угодним или неугодним новинарским утисцима, питају ме овдашњи пријатељи. Одлазим, кажем, с драгоценим искуством…

Одговор, који саговорници доживљавају као неконкретан, покушавам да образложим чињеницама. У пет година и три месеца мог дописничког рада за „Политику” из „центра света”, толико је било тумбања по Новом свету и његових веза с бурама по осталим световима, да би „грех” био, нарочито у професији где је „лоша вест добра вест”, испољено богатство противречности сиромашити раздвајањем угодности и неугодности.

Најизвесније је да ће ми, као и многим колегама, извештавање из Америке остати као вредна успомена, она које се као таква формира после ванредних искушења, у чијим је „усијањима” бивало потеже остати „хладне главе”, а у какве спада писање из земље крцате догађајима „важним не само за њу него и за свет”. Међу њима је и околност да данас Америка више напора улаже да промени себе него свет, који је добрим делом обликовала а коме сада треба да се поприлично прилагођава.

Нова непредвидљивост

Највише ме је изненадило што је Америка, која је дуго предвиђала шта ће бити с другима, постала једна од „непредвидљивих земаља”, за какве важе транзициона устројства. Непредвиђеним догађајима се изменила толико да сада не може да са сигурношћу предвиди ни шта ће јој сутра рећи огледало.

Већина анкетираних каже да више није известан ни наставак „америчког сна”, да свако поколење живи боље од претходника. А многи стручњаци слуте и да се „ближи крају” глобална доминација Вашингтона.

Прерано је, међутим, сматрати да ће се остварити и такве овдашње, нове, бојазни. И њихова судбина је непредвидљива.

У међувремену је Америка у неколико наврата оповргавала и своја и спољна, па и дописничка очекивања. Нови миленијум је почео покличем: „Сви смо ми Американци”, у знак солидарности са овдашњим жртвама терористичких удара, да би наредних година, вашингтонска застрањивања довела Америку у ситуацију у којој никад није била – да буде „земља коју сви најлакше критикују” и да јој се први пут у новијој историји сузи круг практичних савезника.

Кад се од ње очекивао заокрет, она је наставила рутински и 2004. реизабрала Џорџа Буша. По правилу да се „председник не мења усред ратовања”, иако је до инвазије на Ирак дошло на основу погрешних претпоставки.

Неуобичајено јој је, при том, престало да важи правило профитирања у ратовима, па је заглављивањима у „глобалном рату против тероризма” оштетила делове сопственог система, с повредама и грађанских слобода на којима је заснивала свој просперитет. Уједно се, после дугог служења за узор другима како треба руковати парама, „неочекивано” испоставила као извор финансијске кризе која је са посрнулог Волстрита потресла свет.

Обама као промена

Кад се помишљало да нема ни снаге ни воље да се одрекне наталожених предрасуда, спектакуларно се преобратила и први пут изабрала представника расне мањине, црнца Барака Обаму, за шефа Беле куће. Спремност за тако велику промену чела нације, није досад показала ниједна савремена сила.

Истовремено, Америка је себи признала да „више не може да иде досадашњим путем”. Префорсираност „саморегулације тржишта” довела ју је до највеће кризе после давнашње „велике депресије”, па је принуђена да, као спасоносне, примењује ванредне и опсежне мере државне интервенције, раније карактеристичне за дезоријентисане поретке. Због таквих „привремених” захвата, републиканска опозиција, чија је власт довела до садашњег лома, критикује председника демократу, као „социјалисту, који би да од Америке направи копију неприхватљивог западноевропског система”. У Обами, пак, свет види „подуже чекани, свежи лик Америке, с већим разумевањем за друге”. „Ко зна каквих ћемо се још чуда нагледати”, каже познаник. „Чудо” је очекивао и дописник, када је при доласку овамо помишљао да би односи Америке и Србије могли да се сасвим нормализују. Суштинске разлике око Косова, с вашингтонским продуженим притисцима да се увећају признавања те покрајине Србије за независну држава, остале су непремостиве. Уз настојања обеју страна да се сарадња развија на неспорним пољима.

С „косовским питањем” се дописник чешће суочавао у Њујорку (него у Вашингтону) поводом седница Савета безбедности УН и других састанака, где се Србија третира у њеним међународно признатим границама. Одласци у Њујорк су једно време били толико чести, да ће ми тај град, препун чари од којих већину нисам стигао да видим, у сећању остати као место где сам се, упркос географској удаљености, највише и такорећи непосредно суочавао са судбином своје земље.

Мешавина разлика

И по томе, Њујорк „није Америка”, како га карактеришу овдашњи традиционалисти, којима је „стран” његов интернационалистички карактер. Али, ни Вашингтон „није Америка”. „Нису то”, понаособ, ни Холивуд, ни Чикаго, ни њене „недођије”, ни каубоји, ни Индијанци, ни Силицијумска долина, ни четврти у које се „не залази”, ни насеље Френдшип Хајтс с „Политикиним” дописништвом.

Али, све то и још штошта чини Америку, и наглашава њену специфичну вредност највеће мешавине разлика. Споја практично свих раса, класа, вера, невера, култура, судбина, језика, а чија је персонализација и Обама (син канзаске белкиње и кенијског црног имигранта).

У том погледу, Америка је реплика света. Света који ју је створио да би од непознатог направио нешто складније од онога што је познавао. Подухват је довео до пресељења „центра света” са Старог континента у Нови свет, да би се данас испоставило да треба тражити и боља, махом децентрализујућа решења.

У току је опет, рекло би се, масовна сеоба приоритета и смерова. Дописникова спада у једноставне, по принципу „свуда пођи, кући дођи”. Многе остале „селице” нису више сигурне пред приближавајућу, не само календарску, зиму где су им „топлији крајеви”.