Етно соба извајана на грнчарском точку

Врање – У улици Борисава Станковића у центру града, Зорица и Драган Пешић, отворили су јединствену етно собу за грнчарију. У њој су Пешићи изложили око стотинак различитих производа од глине. Како за наш лист каже Драги Пешић, соба, иако још није комплетирана, побуђује велику пажњу туриста, али и Врањанаца који ту купују ђувечке, тафчиће, земљанче, тестије, кондире и друге производе да би рођацима и пријатељима у земљи и иностранству поклонили аутентични сувенир Врања и југа Србије. А и тренд је да се поменуте глинене посуде враћају у у кухиње које држе до традиције и здравља.

Иначе, Драги Пешић, је својевремено радио у овдашњој „Новоградњи” и једва састављао крај са крајем. Зато је одлучио да од оца Душана прво научи, а потом преузме грнчарски занат.

Грнчарски точак у овој породичној мануфактури окреће се још од 1892, када је посуђе почео да прави Драгутин Пешић, ратник са солунског фронта. Тајнама грнчарског заната, његов син Душан почео је да овладава 1934. и то кад му је било тек 11 година. Душан се нарадио и уморио, и када је помислио да неће имати коме да остави занат и радњу, његов син Драги се 1987. године одлучио да из корена промени свој живот. Од тада, од сванућа па до касно у ноћ, земљане посуде и украсне предмете на традиционалан начин производе Драги и његова супруга Зора, који месечно, зависно од тражње, израде и продају више од 1000 предмета од глине.

– Велика је штета што одумире грнчарски занат, од кога може солидно да се живи. Јесте да је то тежак и посао, који изискује и физичку снагу и умеће и креативност. Овај занат тражи целог човека и тимски рад. Једино се нас двоје у Врању бавимо овим занатом, а непосредно после рата у граду је било 15 грнчарских радњи – каже нам мајстор Драги.

Његова супруга Зорица је задужена за бојење и стилизацију земљаних предмета. Од припремања и обраде иловаче, преко сушења, печења, фине обраде до бојења земљаних предмета, каже Драги, у просеку прође месец дана. Из оближњег Сувог Дола месечно Пешићи допреме и обраде око три тоне квалитетне иловаче. Глина се најпре накваси, а онда се грубо и фино меље да би била савршено глатка. Онда се меси, , па десетак дана одлежи и тек потом се обликује на грнчарском точку, који Драги Пешић више не гура ногом, већ га покреће мотор. У великој пећи смештеној у помоћној просторији, обликовани земљани предмети пеку се на температури од 600 степени, а пећ се ложи искључиво буковином.

– Из мојих тавчића, чинија, ђувеча и танура се једе и у елитним српским ресторанима и хотелима. Раније смо земљане посуде, које задовољавају и најригорозније еколошке стандарде, продавали на пијацама и вашарима, а сада имамо сталне муштерије. Људи се враћају традиционалним јелима, које је најукусније и најздравије када се спрема у земљаним судовима – истиче Драги, откривајући нам да покушава да анимира надлежне како би се при некој овдашњој школи или другој образовној установи оформила школа грнчарства, а каже да би ученицима врло радо омогућио професионалну праксу и обуку у својој радионици.

Александар Давинић