Кућа од пола милијарде долара

Два највећа руска театра – московски Бољшој и Маријински у Санкт Петербургу – чекају неки нови животи. О реконструкцији првог дуго се прича, а сада мало и о новом „оделу” за Царичин театар. Недавно је објављено: познате архитекте из Торонта, Дајмонд и Шмит, победили на конкурсу за изградњу новог Маријинског театра. Тај пројекат, са руским партнерима, треба да буде готов до краја 2011 – стоји у уговору. А од буџета који је издвојила руска влада – 450 милиона долара! – заиста вам се заврти у глави. Баш као и од фасцинације једном малом променадом кроз историју Маријинског театра, у свету знаног и као Киров. Довољно је само рећи: Оперу и Балет ове куће ускоро очекује 227. сезона.

Шта ново доба доноси овом живом споменику руске културе? Поред осталог, и 2000 нових седишта, а комплексом Маријински биће обухваћено и оних 1600 из старог позоришта и 1100 у њиховом новом Концерт холу. Одустало се, иначе, од раније прихваћеног пројекта француског архитекте Доминика Пероа. Чувени диригент Валериј Гергијев, уметнички директор Маријинског, недавно је, када су га о томе упитали на Западу, рекао како је, ипак, процењено да није лако изградити ту Пероову кућу, тај „златни кромпир” како су неки у шали називали макету која никад неће постати театар.

Занимљиво је да се кроз историју уз подизање великих театарских кућа у Санкт Петербургу, али и других значајних здања, појављују многи архитекти страних имена. Тако је, рецимо, Велики (Бољшој) Камени театар, подигнут вољом царице Катарине Велике и даром италијанског архитекте Антонија Риналдија. Поменута није била само велики владар већ и верни следбеник ере просветитељства. У граду на пет река већ је постојао Мали театар а царица је пожелела и – Велики. Бољшој је отворен 1783. на Позоришном тргу, тамо где ће 1860. нићи и Маријински театар, који данас баштини богату прошлост свог суседа и отуд ова 227. сезона. Нови театар бацио је стари у засенак и у њега се давно уселио Конзерваторијум Римски-Корсаков.

Иако Камени, тај театар је почетком 19. века горео, па поново дизан, а главну реконструкцију урадио је Алберто Кавос (1826). Овај син познатог композитора и диригента Катерина Кавоса родио се (1800) у Санкт Петербургу, у породици која се после пада Млетачке републике доселила у Русију. Алберто Катеринович, како су га Руси звали, на истом Позоришном тргу изградио је 1849. и такозвани Цирк, театар од дрвене грађе који ће убрзо ватра буквално прогутати. Цар Александар II од Кавоса ће наручити да на истом месту изгради Маријински театар – са највећом позорницом на свету и са именом царице Марије Александровне. Додајмо да је пре тога (1853) Кавос радио на још једном случају театра-феникса, у Москви, где ватра није мимоишла ни њихов славни Бољшој. У историју руског позоришног градитељства сада улазе и поменути канадски „мајстори”.

И још мало у сфери историје: после револуције Маријински театар више пута мењао је име. Најдуже се звао „Киров” (1935-1992), по револуционару – Сергеју Кирову. Са нестанком Совјетског Савеза враћено је оно родно име театра. Вредна помена је и његова чувена балетска академија Ваганова, где су се рађале будуће звезде „највеће сцене на свету”, али и многих других у њиховим блиставим каријерама. На балетском небу Маријински је једно огромно, сјајно сазвежђе, у коме су: Ана Павлова, Вацлав Нижински, Жорж Баланшин, Галина Уланова, Рудолф Нурејев, Наталија Макарова, Миша Баришњиков, Дијана Вишњева, Светлана Захарова... И у оперској причи ове куће такође промичу звучна певачка имена – од Фјодора Шаљапина до данашње велике диве Ане Нетребко. Управо она ће крајем овога месеца тумачити насловни лик у „Јоланти”, опери Чајковског којом ће бити отворена нова сезона.

У Санкт Петербургу су се догодиле многе светске премијере, чак и познате Вердијеве опере „Моћ судбине”(1862). У Маријинском, али и пре њега, овде су први пут изведене многе опере и балети Глинке, Мусоргског, Чајковског, Бородина, Прокофјева, Шостаковича... Посебно „сија” 1890. када су на сцени Маријинског биле светске премијере „Успаване лепотице” и „Пикове даме” П. И. Чајковског и Бородиновог „Кнеза Игора”. Две године касније ту је први пут виђен и „Крцко Орашчић”, а 1895. и коначна верзија „Лабудовог језера”. Кад већ говоримо о балетима Чајковског, поменимо још неке познате које је прва видела публика у Маријинском: „Рајмонда” (1899) А. Глазунова, „Башчисарајска фонтана” (1934) Б. Асафјева, „Ромео и Јулија” (1940) С. Прокофјева, „Спартак” (1956) А. Хачатуријана...

Маријински – то је једна златна књига исписана музиком и плесом.