Kuća od pola milijarde dolara

Dva najveća ruska teatra – moskovski Boljšoj i Marijinski u Sankt Peterburgu – čekaju neki novi životi. O rekonstrukciji prvog dugo se priča, a sada malo i o novom „odelu” za Caričin teatar. Nedavno je objavljeno: poznate arhitekte iz Toronta, Dajmond i Šmit, pobedili na konkursu za izgradnju novog Marijinskog teatra. Taj projekat, sa ruskim partnerima, treba da bude gotov do kraja 2011 – stoji u ugovoru. A od budžeta koji je izdvojila ruska vlada – 450 miliona dolara! – zaista vam se zavrti u glavi. Baš kao i od fascinacije jednom malom promenadom kroz istoriju Marijinskog teatra, u svetu znanog i kao Kirov. Dovoljno je samo reći: Operu i Balet ove kuće uskoro očekuje 227. sezona.

Šta novo doba donosi ovom živom spomeniku ruske kulture? Pored ostalog, i 2000 novih sedišta, a kompleksom Marijinski biće obuhvaćeno i onih 1600 iz starog pozorišta i 1100 u njihovom novom Koncert holu. Odustalo se, inače, od ranije prihvaćenog projekta francuskog arhitekte Dominika Peroa. Čuveni dirigent Valerij Gergijev, umetnički direktor Marijinskog, nedavno je, kada su ga o tome upitali na Zapadu, rekao kako je, ipak, procenjeno da nije lako izgraditi tu Peroovu kuću, taj „zlatni krompir” kako su neki u šali nazivali maketu koja nikad neće postati teatar.

Zanimljivo je da se kroz istoriju uz podizanje velikih teatarskih kuća u Sankt Peterburgu, ali i drugih značajnih zdanja, pojavljuju mnogi arhitekti stranih imena. Tako je, recimo, Veliki (Boljšoj) Kameni teatar, podignut voljom carice Katarine Velike i darom italijanskog arhitekte Antonija Rinaldija. Pomenuta nije bila samo veliki vladar već i verni sledbenik ere prosvetiteljstva. U gradu na pet reka već je postojao Mali teatar a carica je poželela i – Veliki. Boljšoj je otvoren 1783. na Pozorišnom trgu, tamo gde će 1860. nići i Marijinski teatar, koji danas baštini bogatu prošlost svog suseda i otud ova 227. sezona. Novi teatar bacio je stari u zasenak i u njega se davno uselio Konzervatorijum Rimski-Korsakov.

Iako Kameni, taj teatar je početkom 19. veka goreo, pa ponovo dizan, a glavnu rekonstrukciju uradio je Alberto Kavos (1826). Ovaj sin poznatog kompozitora i dirigenta Katerina Kavosa rodio se (1800) u Sankt Peterburgu, u porodici koja se posle pada Mletačke republike doselila u Rusiju. Alberto Katerinovič, kako su ga Rusi zvali, na istom Pozorišnom trgu izgradio je 1849. i takozvani Cirk, teatar od drvene građe koji će ubrzo vatra bukvalno progutati. Car Aleksandar II od Kavosa će naručiti da na istom mestu izgradi Marijinski teatar – sa najvećom pozornicom na svetu i sa imenom carice Marije Aleksandrovne. Dodajmo da je pre toga (1853) Kavos radio na još jednom slučaju teatra-feniksa, u Moskvi, gde vatra nije mimoišla ni njihov slavni Boljšoj. U istoriju ruskog pozorišnog graditeljstva sada ulaze i pomenuti kanadski „majstori”.

I još malo u sferi istorije: posle revolucije Marijinski teatar više puta menjao je ime. Najduže se zvao „Kirov” (1935-1992), po revolucionaru – Sergeju Kirovu. Sa nestankom Sovjetskog Saveza vraćeno je ono rodno ime teatra. Vredna pomena je i njegova čuvena baletska akademija Vaganova, gde su se rađale buduće zvezde „najveće scene na svetu”, ali i mnogih drugih u njihovim blistavim karijerama. Na baletskom nebu Marijinski je jedno ogromno, sjajno sazvežđe, u kome su: Ana Pavlova, Vaclav Nižinski, Žorž Balanšin, Galina Ulanova, Rudolf Nurejev, Natalija Makarova, Miša Barišnjikov, Dijana Višnjeva, Svetlana Zaharova... I u operskoj priči ove kuće takođe promiču zvučna pevačka imena – od Fjodora Šaljapina do današnje velike dive Ane Netrebko. Upravo ona će krajem ovoga meseca tumačiti naslovni lik u „Jolanti”, operi Čajkovskog kojom će biti otvorena nova sezona.

U Sankt Peterburgu su se dogodile mnoge svetske premijere, čak i poznate Verdijeve opere „Moć sudbine”(1862). U Marijinskom, ali i pre njega, ovde su prvi put izvedene mnoge opere i baleti Glinke, Musorgskog, Čajkovskog, Borodina, Prokofjeva, Šostakoviča... Posebno „sija” 1890. kada su na sceni Marijinskog bile svetske premijere „Uspavane lepotice” i „Pikove dame” P. I. Čajkovskog i Borodinovog „Kneza Igora”. Dve godine kasnije tu je prvi put viđen i „Krcko Oraščić”, a 1895. i konačna verzija „Labudovog jezera”. Kad već govorimo o baletima Čajkovskog, pomenimo još neke poznate koje je prva videla publika u Marijinskom: „Rajmonda” (1899) A. Glazunova, „Baščisarajska fontana” (1934) B. Asafjeva, „Romeo i Julija” (1940) S. Prokofjeva, „Spartak” (1956) A. Hačaturijana...

Marijinski – to je jedna zlatna knjiga ispisana muzikom i plesom.