Комета скресала шуму

Тајанствени прасак изнад Сибира надомак реке Подкаменаја Тунгуска, упамћен као тунгуска експлозија, ни после 101 године није ваљано расветљен. Недавно објашњење окривљује распрскавање комете надомак Земље које је, попут оријашке невидљиве секире, посекло сва стабла на 2.000 квадратних километара сибирске тајге.

Изненађујући закључак (иако су и раније помињане „небеске репатице”) Мајкла Келија, професора инжењерства на Универзитету Корнел (САД), заснива се на проучавању издувних праменова „свемирског таксија” (space shutlle) и ноћних светлуцајућих облака! „Докази да је Земљу 1908. погодила комета веома су убедљиви”, сматра Мајкл Кели.

Ноћни светлуцајући облаци сачињени су од ледених честица, а образују се на великим висинама и на веома ниским температурама. Достижу највећу висину (малтене 90 километара, а то је слој мезосфере), а настају изнад поларних подручја у летњим месецима када се жива у термометру спусти до 117 подељка Целзијусове скале испод нуле!

Уочени су дан касније после тунгуске експлозије, а у наше време након узлетања америчког ракетоплана. Прорачунато је да се током једног лета убаци око 300 метричких тона водене паре у Земљин ваздушни омотач.

Огромне количине водене паре избачене су у атмосферу, захваћене страховитим ковитлајућим струјама кометиног леденог језгра, што разјашњава зашто су се дан доцније појавили ноћни светлуцајући облаци хиљадама километара даље. Изнад Европе (а нарочито Велике Британије) сијали су неколико дана након удеса.

Као хиљаду Хирошима

Ослањајући се на забележене изјаве европских очевидаца који су посведочили да је небо светлело неколико дана, Мајкл Кели је закључио да се комета распала на сличној висини на којој искрсавају издувни праменови „свемирског таксија” после узлетања. У оба случаја водена пара је доспела у атмосферу.

Како је стигла толико далеко, без растурања и распршивања у складу са физичким законима?

За кратко време пренете су огромне количине, што се једино може објаснити изузетно великог снагом (енергијом) ковитлања. Брзина је достизала готово 90 метара у секунди! Научници су својевремено израчунали да је експлозија достигла снагу од 10 до 20 мегатона тринитротолуола (ТНТ), што је хиљаду пута разорније од атомске бомбе бачене на Хирошиму!

У граду Иркутску, 1.500 километара удаљеном од реке стратишта, сеизмички уређаји забележили су подрхтавање, за које се испрва веровало да је последица земљотреса. Засијала је огромна пламена буктиња под чијим су одсјајем житељи Лондона дан касније читали новине усред ноћи обасјане чудноватим блештавилом.

Веома дуго опстаје разјашњење да узрок потиче из космоса: астероид или комета. Минуле деценије преовладало је гледиште да се у Земљином ваздушном омотачу распао астероид, пречника око 30 метара и масе приближно 620.000 тона, готово десетоструко веће од потонулог пароброда „Титаник”. Прошлогодишње дочаравање (симулација) на рачунару, обављено у Националној лабораторији Сандија (САД), указује да је био три-четири пута мањи (двадесетак метара у пречнику). Улетевши у атмосферу створио је млаз веома врелог гаса надзвучне брзине: ватрена лопта је узроковала ударне таласе који су се испољили знатно јачим близу површине него што се раније замишљало.

Милосрдно спасавање

Првим виновником оглашена је стена која се, после милиона година лутања космичким пространствима, обрушила на нашу планету. И најревноснији тумачи несвакидашњег догађаја знају да је такво објашњење поприлично шупљикаво. Упркос томе, упорни су у трагању верујући да ће наићи на назнаке будућих сличних удеса који се дешавају једном у размаку од 200 до 1.000 година. Замислите само да се устреми на густо насељено подручје, а не у пуста сибирска подручја!

Кривац би могла да буде стена избачена из астероидног појаса између Марса и Јупитера или комета сачињена од прастаре грађе која увелико обиграва Сунчеву породицу. Смрзнуте залеђене грудве из времена обликовања планета јуре већом брзином, због чега приликом удара ослободе више кинетичке енергије од крупнијих астероида. Али ниједан комадић није још нађен у Сибиру.

Да ли је, коначно, стављена тачка?

Није. У маштовитим нагађањима нису изостали ни остали необични узрочници. Руски писац научнофантастичних скаски Александар Казанцев је окривио свемирски брод с Марса чији се нуклеарни мотор распао. Други су то приписали поништењу (анихилација) незнатне грудвице антиматерије залутале из космоса, трећи нису оклевали да протумаче како је малена „црна рупа” прошишала кроз Земљу.

Најновији исказ Јурија Лавбина, обелодањен крајем маја, у загонетку је поново увео „летећи тањир” (UFO), али с непознате планете, јер је дотични научник пронашао необичан кварцни кристал на којем није нико могао – како он тумачи – да исцрта шаре земаљским технолошким поступком. И ето закључка: а ко би други, ако нису ванземаљци. Али не зли, већ милостиви који су својим страховитим оружјем у парампарчад разнели астероид или комад комете (пречника од пет до десет километара). Зашто су то учинили?

Да спасу људски род истребљења, зар вам није јасно?