Београд као Барбикан

Радећи у листу „Sunday Times” постао сам новинар, али сам остао дизајнер у души. У ствари, ја сам визуелни новинар, каже уредник једног од најутицајнијих дизајнерских магазина на свету „Wallpaper” Тони Чејмберс. Челник магазина о моди, дизајну, путовањима, начину живота и технологији, гостовао је на овогодишњој Београдској недељи дизајна која је одржана крајем маја. Одржао је предавање – лекцију младим дизајнерима на тему како водити успешан магазин који влада тржиштем већ 11 година.

Читаоци у 70 земаља света, „Wallpaper” називају „дизајнерском атракцијом почевши већ од насловне стране”, па не чуди да је овај магазин незаобилазна дестинација за све који прате светске трендове.

На који начин сте успели да повежете страственог дизајнера у себи са улогом главног уредника магазина „Wallpaper”?

У мојој дизајнерској каријери увек сам био новинарски опредељен. На универзитету у Бруклину где сам студирао графички дизајн, акценат је био на дизајну, међутим потенциран је и новинарски приступ настави, а разговарали смо како дизајн да применимо у новинарству. Други значајан утицај био је после мог запошљавања у „Sunday Times”. У почетку нисам ни слутио да ћу радити у новинама, нисам се интересовaо за магазине. Посао сам добио у 21. години, на три месеца, па на шест, а затим сам остао скоро десет година.

Да ли уређивање магазина који поставља трендове у погледу дизајна и начина живота има утицаја на Ваше личне пројекте?

Од графичког дизајнера напредовао сам до креативног директора, па до уредника и било је лакше јер сам већ познавао материју. Обраћао сам пажњу и на текст, садржај, а не само на фотографије што многи дизајнери често раде. Међутим, у сталном сам окршају информација и креативности, па немам времена да се бавим својим пројектима. Понекад пожелим да склоним ногу са гаса и да успорим.

Сматрате ли да ће штампа преживети кризу проузроковану великом доминацијом Интернета?

Борба ће бити тешка. Магазини ће опстати, али ће морати да се мењају. Утицајни магазини мораће стално да се труде да буду што квалитетнији и лепши. Дизајн и квалитет папира су предности новина и магазина у односу на Интернет. Са добрим дизајном читаоцу би требало да буде лепо и посебно да држи новине у руци, осети мирис папира и текстуру, да ужива у њему. То је посебно осећање јер претраживање Интернета није исто. Не знам да ли ће и како новине победити Интернет. О овоме се може причати као о генерацијском дешавању. Брзина је данас најбитнија, нове технологије превазилазе старе, терају их да се мењају или да нестану. Најбоља аналогија била би поређење радија и телевизије. Телевизија је радио у сликама. Како радио у том смислу може да преживи? Како да се бори са много јачим од себе? Последњих година популарност радија расте, што могу да потврдим јер га све чешће слушам. Па ако је тај апарат преживео, могу и новине.

Какав је осећај утицаја на велики број људи – читаоце, колеге али и остале магазине који се угледају на „Wallpaper”?

Некада је помало застрашујуће У „Wallpaper” магазину радим онако како осећам да треба. Са материјалом који имам, могу да издајем десет „Wallpaper” магазина, али уметност је да у један број ставим оно одабрано. Због времена у којем живим, магазин мора бити атрактиван. Правим грешке, али на изостављање нечега из магазина, гледам као питање живота и смрти.

Како проналазите идеје?

Инспирише ме уметност. Галерије су ми увек биле избор. Место где живим, Барбикан у Лондону, савршено је место где се концентришем и које ме инспирише. То је прелепо место са дивном архитектуром, један од најзначајнијих уметничких центара Европе. Зграда у којој живим је стара, масивна, што помало личи и на зграде у Београду. Унутар ње је све уређено, са прелепим баштама. То јесте контраст, а то волим као и екстремну разлику између таме и светла. Веома моћна зграда, може се рећи да изгледа као монструм али је унутра савршено уређена, има биоскоп, продавнице, галерије, а преовлађује и природа, и буквално не морам ни да излазим из зграде. То је моја оаза.

Желите да кажете да је Ваш Барбикан сличан Београду?

Првенствено по архитектури појединих зграда. Пре неколико година у магазину „Wallpaper” смо имали приказ Београда. Био сам одушевљен када сам сазнао да је зграда „Генекса” најтежа зграда на свету, или је била у тренутку када је грађена. Волим што Београд има тежину у архитектури, диван дизајн али и велики проблем што се ништа не одржава. У томе је сличност Барбикана и Београда. Одржавање архитектуре је оно што Београду недостаје.