Венера и мртвозорник

Заборавите Мадам Тисо! Нова легија воштаних фигура окупирала је град! – реклама је која, од 30. јула, нападно кружи Лондоном (до 18. октобра). Она се односи на сложену музејску изложбу Изузетна тела, поставку „чудних и чудесних анатомских модела”, једног дела Колекције Велкам која представља „необичан спој медицинских артефаката и оригиналних уметничких дела... идеја о везама медицине, живота и уметности”.

Помама 19-вековне публике за „анатомским Венерама”, луткама од слоноваче и воска, које представљају, најчешће, свеже, готово срећно насмешене женске кадавере, распаране, отворене утробе, са верно распоређеним, помичним и мање-више прецизним репликама органа, по свему судећи, понавља се и овог лондонског лета. Штампа и медији, као верни представници просектурно-форензичног укуса новог човека, у садистичком обожавању морбидних фасцинација, као што су чудовишта у формалину или сваковрсни препарирани телесни „резултати” часова анaтомије, утркују се у унисоном хвалоспеву Изузетним телима.

У лондонском Индипенденту, Ронда Кениг каже да је присиљена да крије очи цвили и онесвешћује се пред призорима људског ’отпада’ Колекције Велкам”. Кустос ове изложбе, Кејт Форд, опет, велича моделе дисекцираних тела као узор „Божје архитектуре”: „Део разлога због којих је анатомска Венера начињена овако животном је лепота тела, које је и машина. Не треба их везивати за ужас смрти. Треба претпоставити да оне комуницирају идеју божанског творца”.

Читалац и сам види да овакве, егзалтиране, али и сасвим уобичајене „кураторијалне” тврдње – измичу сваком рацију. Али, већ један од пратећих програма „Изузетних тела”, који се, разумљиво, зове „Секс: викторијанска мистерија”, упозорава на голицави, еротски аспект експоната.

Привлачност еротске лежерности

Кејт Форд каже: „Анатомска Венера је традиционално анатомски коректна, али оно што привлачи пажњу је њена путена животност, и сасвим еротска привлачност, у својој опуштеној лежерности”.

Да патолог, као морбидни, али и даље макар потенцијално креативни Пигмалион, сасвим танатофилично осећа привлачност свих својих „пацијената”, и сасвим франкенштајновски трага за њиховом мистериозном „час-је-видиш-час-је-не-видиш” животности, може доћи у искушење (чак и голицаво) да експериментише са бесмртношћу, већ је ноторни предмет разних уметничких, али и научних прегнућа.

Некрофилни укус наше цивилизације може нас, ипак, натерати да се запитамо: можда у култури у којој је последњи Венерин љубавник, њен патолог – није све лоше. Али, шта је добро?

Одговор нас упућује на саму Колекцију Велкам (welcome енгл. = добродошли). Њу је, као део Велкам Траста, најбогатије светске медицинско-истраживачке фондације (која годишње на своја истраживања троши више и од саме британске владе), али и фармацеутског концерна GlahoSmithKlinemhtml:file:///G:\Nekrofilija\Henry Wellcome – Wikipedia, the free encyclopedia.mht!/wiki/GlaxoSmithKline, Енглезима и свету оставио Хенри Соломон Велкам (1853 –1936), син сиромашног мисионара Друге адвентистичке цркве (која је предвиђала крај света 1844. године), и масона, који је путовао и проповедао Дивљим западом САД, из платном наткривених кола са арњевима.

Невидљиво мастило

Иако строгог религиозног васпитања, Хенри рано показује интерес за медицину, али пре свега њен маркетинг. Први патент који је објавио и понудио за продају, 1869, био је невидљиво мастило. У огласу га је, шаљиво(?), препоручивао за тајну кореспонденцију „Ku Kluxu”. Већ 1880, Велкам оснива своју фармацеутску компанију, која се истиче својим медикаментима у облику таблета (за разлику од дотадашњих прашкова и текућина), патентираних као „таблоид”. До данашњег дана, његова компанија не познаје други пут осим вртоглавог успона. Али сам Велкам, потпуно у духу свог првог патента, успева да остане невидљив. Чак и биографије које је припремала његова сопствена корпорација, до данашњег дана нису задовољиле дух Хенрија Велкама.

Оно што је ипак „процурело”, из једне од прокријумчарених, забрањених верзија, оцртава мрачне, нимало добродошле контуре. Једини дебело подвучен пасаж у његовој Библији био је: „И за те новце узми што зажели душа твоја, говеда, оваца, вина или другог јаког пића, или што год зажели душа твоја” (Поновљени закон, 26/14). Омиљена максима му је: „Не говори никоме о својим плановима, док их не оствариш.” Иако је завршио Колеџ фармације у Филаделфији, Велкам је рано схватио да је од самог лека много битније његово паковање. Наоружан таквим маркетиншким принципом и подупрт масонским везама, направио је фармаколошку империју, која је одувек контролисала лекове најмасовније употребе, пре свега за најмногољудније, најпрљавије и најболесније континенте. Интереси које је представљао тако добро, и чије је остварење организовао тако добро, да и данас функционишу беспрекорно (кроз смернице које је, веома далековидо, оставио у тестаменту), указују да је, као прави, окорели хришћански фундаменталиста, тврдо веровао да ће његов посао успешно опстати до Судњег дана. Велкам је, пошто је схватио да му је једино дете деформисано – чудовиште, новорођенче немилосрдно, заувек уклонио из своје близине, али је зато обожавао да крвнички туче своју жену. И када га је напустила, мање јој је пребацивао што „иде из руке у руку”, него што живи са Сомерсетом Момом, јер је познати писац био прононсирани хомосексуалац! На ноторно чувена археолошка ископавања у Џебел Моји потрошио је читаво богатство: потпуно га је опљачкао, али је разочаран старошћу артефаката (1000 до 400 п.н.е.), све побацао у подруме, где су трунули заборављени деценију после његове смрти. Наиме, Велкам, који је обожавао само заиста старе ствари, „романтично” је веровао како је пронашао праисторијско племе белих људи. Неке сатисфакције је, ипак, извукао из Џебел Моје: уживао је у масовним шибањима радника и фармацеутским експериментима на живим људима... Размере „подвига” Велкама, и његових корпорација откриваће се вероватно деценијама. Али, не треба заборавити да Хенријева фасцинација смрћу почиње, без његове воље, у његовој осмој години, када је присуствовао покољу хиљада белих досељеника у насељу Гарден Сити – ту је мали Велкам показао завидну храброст, храбрећи дугу децу и правећи муницију којом су се нападнути бранили од налета (додуше с разлогом) бесних Дакота Сијукса.

Али и када посетилац данас уђе у зграду Колекције Велкам, како би посетио текућу изложбу Изузетна тела, не треба да заборави како је Хенри лично терао молере да њене зидове крече 26 пута заредом, пре но што их је за тај посао и платио.