Venera i mrtvozornik

Zaboravite Madam Tiso! Nova legija voštanih figura okupirala je grad! – reklama je koja, od 30. jula, napadno kruži Londonom (do 18. oktobra). Ona se odnosi na složenu muzejsku izložbu Izuzetna tela, postavku „čudnih i čudesnih anatomskih modela”, jednog dela Kolekcije Velkam koja predstavlja „neobičan spoj medicinskih artefakata i originalnih umetničkih dela... ideja o vezama medicine, života i umetnosti”.

Pomama 19-vekovne publike za „anatomskim Venerama”, lutkama od slonovače i voska, koje predstavljaju, najčešće, sveže, gotovo srećno nasmešene ženske kadavere, rasparane, otvorene utrobe, sa verno raspoređenim, pomičnim i manje-više preciznim replikama organa, po svemu sudeći, ponavlja se i ovog londonskog leta. Štampa i mediji, kao verni predstavnici prosekturno-forenzičnog ukusa novog čoveka, u sadističkom obožavanju morbidnih fascinacija, kao što su čudovišta u formalinu ili svakovrsni preparirani telesni „rezultati” časova anatomije, utrkuju se u unisonom hvalospevu Izuzetnim telima.

U londonskom Indipendentu, Ronda Kenig kaže da je prisiljena da krije oči cvili i onesvešćuje se pred prizorima ljudskog ’otpada’ Kolekcije Velkam”. Kustos ove izložbe, Kejt Ford, opet, veliča modele disekciranih tela kao uzor „Božje arhitekture”: „Deo razloga zbog kojih je anatomska Venera načinjena ovako životnom je lepota tela, koje je i mašina. Ne treba ih vezivati za užas smrti. Treba pretpostaviti da one komuniciraju ideju božanskog tvorca”.

Čitalac i sam vidi da ovakve, egzaltirane, ali i sasvim uobičajene „kuratorijalne” tvrdnje – izmiču svakom raciju. Ali, već jedan od pratećih programa „Izuzetnih tela”, koji se, razumljivo, zove „Seks: viktorijanska misterija”, upozorava na golicavi, erotski aspekt eksponata.

Privlačnost erotske ležernosti

Kejt Ford kaže: „Anatomska Venera je tradicionalno anatomski korektna, ali ono što privlači pažnju je njena putena životnost, i sasvim erotska privlačnost, u svojoj opuštenoj ležernosti”.

Da patolog, kao morbidni, ali i dalje makar potencijalno kreativni Pigmalion, sasvim tanatofilično oseća privlačnost svih svojih „pacijenata”, i sasvim frankenštajnovski traga za njihovom misterioznom „čas-je-vidiš-čas-je-ne-vidiš” životnosti, može doći u iskušenje (čak i golicavo) da eksperimentiše sa besmrtnošću, već je notorni predmet raznih umetničkih, ali i naučnih pregnuća.

Nekrofilni ukus naše civilizacije može nas, ipak, naterati da se zapitamo: možda u kulturi u kojoj je poslednji Venerin ljubavnik, njen patolog – nije sve loše. Ali, šta je dobro?

Odgovor nas upućuje na samu Kolekciju Velkam (welcome engl. = dobrodošli). Nju je, kao deo Velkam Trasta, najbogatije svetske medicinsko-istraživačke fondacije (koja godišnje na svoja istraživanja troši više i od same britanske vlade), ali i farmaceutskog koncerna GlahoSmithKlinemhtml:file:///G:\Nekrofilija\Henry Wellcome – Wikipedia, the free encyclopedia.mht!/wiki/GlaxoSmithKline, Englezima i svetu ostavio Henri Solomon Velkam (1853 –1936), sin siromašnog misionara Druge adventističke crkve (koja je predviđala kraj sveta 1844. godine), i masona, koji je putovao i propovedao Divljim zapadom SAD, iz platnom natkrivenih kola sa arnjevima.

Nevidljivo mastilo

Iako strogog religioznog vaspitanja, Henri rano pokazuje interes za medicinu, ali pre svega njen marketing. Prvi patent koji je objavio i ponudio za prodaju, 1869, bio je nevidljivo mastilo. U oglasu ga je, šaljivo(?), preporučivao za tajnu korespondenciju „Ku Kluxu”. Već 1880, Velkam osniva svoju farmaceutsku kompaniju, koja se ističe svojim medikamentima u obliku tableta (za razliku od dotadašnjih praškova i tekućina), patentiranih kao „tabloid”. Do današnjeg dana, njegova kompanija ne poznaje drugi put osim vrtoglavog uspona. Ali sam Velkam, potpuno u duhu svog prvog patenta, uspeva da ostane nevidljiv. Čak i biografije koje je pripremala njegova sopstvena korporacija, do današnjeg dana nisu zadovoljile duh Henrija Velkama.

Ono što je ipak „procurelo”, iz jedne od prokrijumčarenih, zabranjenih verzija, ocrtava mračne, nimalo dobrodošle konture. Jedini debelo podvučen pasaž u njegovoj Bibliji bio je: „I za te novce uzmi što zaželi duša tvoja, goveda, ovaca, vina ili drugog jakog pića, ili što god zaželi duša tvoja” (Ponovljeni zakon, 26/14). Omiljena maksima mu je: „Ne govori nikome o svojim planovima, dok ih ne ostvariš.” Iako je završio Koledž farmacije u Filadelfiji, Velkam je rano shvatio da je od samog leka mnogo bitnije njegovo pakovanje. Naoružan takvim marketinškim principom i poduprt masonskim vezama, napravio je farmakološku imperiju, koja je oduvek kontrolisala lekove najmasovnije upotrebe, pre svega za najmnogoljudnije, najprljavije i najbolesnije kontinente. Interesi koje je predstavljao tako dobro, i čije je ostvarenje organizovao tako dobro, da i danas funkcionišu besprekorno (kroz smernice koje je, veoma dalekovido, ostavio u testamentu), ukazuju da je, kao pravi, okoreli hrišćanski fundamentalista, tvrdo verovao da će njegov posao uspešno opstati do Sudnjeg dana. Velkam je, pošto je shvatio da mu je jedino dete deformisano – čudovište, novorođenče nemilosrdno, zauvek uklonio iz svoje blizine, ali je zato obožavao da krvnički tuče svoju ženu. I kada ga je napustila, manje joj je prebacivao što „ide iz ruke u ruku”, nego što živi sa Somersetom Momom, jer je poznati pisac bio prononsirani homoseksualac! Na notorno čuvena arheološka iskopavanja u Džebel Moji potrošio je čitavo bogatstvo: potpuno ga je opljačkao, ali je razočaran starošću artefakata (1000 do 400 p.n.e.), sve pobacao u podrume, gde su trunuli zaboravljeni deceniju posle njegove smrti. Naime, Velkam, koji je obožavao samo zaista stare stvari, „romantično” je verovao kako je pronašao praistorijsko pleme belih ljudi. Neke satisfakcije je, ipak, izvukao iz Džebel Moje: uživao je u masovnim šibanjima radnika i farmaceutskim eksperimentima na živim ljudima... Razmere „podviga” Velkama, i njegovih korporacija otkrivaće se verovatno decenijama. Ali, ne treba zaboraviti da Henrijeva fascinacija smrću počinje, bez njegove volje, u njegovoj osmoj godini, kada je prisustvovao pokolju hiljada belih doseljenika u naselju Garden Siti – tu je mali Velkam pokazao zavidnu hrabrost, hrabreći dugu decu i praveći municiju kojom su se napadnuti branili od naleta (doduše s razlogom) besnih Dakota Sijuksa.

Ali i kada posetilac danas uđe u zgradu Kolekcije Velkam, kako bi posetio tekuću izložbu Izuzetna tela, ne treba da zaboravi kako je Henri lično terao molere da njene zidove kreče 26 puta zaredom, pre no što ih je za taj posao i platio.