Шта да се ради без новина

(Од нашег дописника из Вашингтона)

Шта да се ради кад новине нестану, како ће у футуристичком кошмару преживети градови без дневног листа? Многи интелектуалци у САД покушавају данас да се улогују у свемирску станицу одакле се свету без новина емитују информације, да предвиде последице најављеног изумирања штампе, упозоре, ако не и спрече овај преокрет у урбаном животу када ће, без обзира на све вебовске погодности, грађани постати необавештена маса. Недавно је Хулио Ортега, пореклом Перуанац, професор хиспаноамеричких студија на Брауну, аутор петнаест публицистичких и белетристичких књига у есеју „Читање у будућности” (објављеном у рубрици мишљења у мадридском „Ел паису”) прокоментарисао ово питање које је, како тврди, пред пробраним академским кругом на крају једне свечане вечере поставила ректорка универзитета Браун.

Можда за угроженост писаних медија није крив само Интернет, вајка се Ортега. Он верује да би листови могли да преживе, кад би се оканили „анахроничне идеологије” и нагласка на „стипендираним мишљењима”. Уреднике криви да су из новина избацили свакодневни живот, његове пролазне разнолике сценарије, и да су се због тога „оковали у понављању”.

У данашњем јавном животу, како дијагностицира, ексцесно је присутна будућност која брже пролази од саме садашњости.

„Ономад нас је било четворо у биоскопској сали, четири последња диносауруса у дигиталном добу… Дискографске куће се затварају, музика се скида са Интернета, бебе од тренутка рођења имају свој блог, али највећа жртва је политика”.

Губитак урбаности и употреба првог лица

Тек што се устоличи нова влада, а компаније за испитивање јавног мњења почињу да објављују резултате воље гласачког тела на следећим изборима. Политика је због тога изгубила своју супстанцу и претворила се у медијски спектакл. Говорило се како је телевизијски екран, народни трг, а сада је екран компјутера тај трг. Сваки дан сквер за народни збор постаје приватнији, суженији , „џепнији”.

Аутор међутим открива да његови студенти незаинтересовано слежу раменима када их упозорава да ће „Њујорк тајмс” ускоро нестати. Они верују да нестаје само „идеологизована штампа”. Из главних америчких медија, потпуно је протерана демократска левица. Да би се сазнало „који се то враг дешава у Боливији”, не чита се ни „Њујорк тајмс” ни „Вашингтон пост”… Не постоји ниједан Боливијац који живи тамо и који пише за главне америчке листове.

„Као и кад смо ми били студенти, и ови данас верују да је фактографија, без објашњења, чиста оптужба. За младе, информација се не може прочитати. Потребно је отићи у Боливију и пронаћи је.”

По његовом рецепту штампа би што пре морала да се ослободи сопственог сентиментализма. Употреба првог лица, коју су лиценцирали блогери у својој необавезној прози, јесте питорескна али аутору даје неограничени ауторитет. То је по Ортеги „једно префројдовско ЈА без инхибиција” које угрожава сам концепт изворног писаног новинарства.

Дневници на енглеском језику склони су данас да траже нове читаоце пишући приче о чудацима, антијунацима, и свакојаким лудацима. Оба случаја илуструју губитак урбаности чијој су демократизацији суштински допринели.

Најбоље дневне новине, предвиђа, вратиће се у пуни живот уколико се ослоне на нове читаоце. То су студенти, имигранти, мањине, они који траже посао. Нова „урбана племена” још увек не налазе места у штампи, али је то снага способна да граду поврати колективни простор за популарну културу, баш тамо где се и родила, на јавном тргу у прослави заједничког дружења као најтрајнијег и најздравијег вида социјализације.

Мит о бајатој и свежој вести

Иронија је што ова будућност нема своју садашњост. Дневни листови никада нису доносили штурије, негативније и увредљивије вести о Латинској Америци, него што то раде данас. А нема бољег тржишта, ни вољнијих купаца мануфактуре првог света, од латиноамеричког.

Указујући на незаменљивост новинског текста и истраживачког новинарства, Алекс Џонс у новој књизи „Губитак вести” („Losing thenews”) разбија мит да публика хоће само врућу и свежу информацију. „Највредније у новинарству јесте стварање нове свести које се постиже, месецима истраживања или неуморним, редовним покривањем дубинског тока догађаја”, пише Алекс Џонс. Суштина вести не мора да се открије у тренутку када се десила. Тада се електронским медијима и дигиталном технологијом бележи само као епизода. Фактографија без објашњења је клевета.

Пример за вест која није бајата иако се десила пре више недеља или месеци, Џонс налази у тексту на првој страни „Њујорк тајмса” од дванаестог јула. Чланак је о младићу из Минеаполиса који је регрутован у џихадске јединице у Сомалији. Ова вест у свом ембрионалном издању није завредила пажњу ни у телевизијским новостима ни на Интернету. Она има свој шири значај и тежину тек када се дубље истражи. То је онај опсег који ћемо, каже Џонс, изгубити губитком папирнатог новинарства.

„То је та челична осовина у самом центру функционисања сваке демократије”, вели Џонс, који опстанак дневних листова и осталих писаних медија види као неопходан услов за развој демократије.

Аутор се пита да ли би заиста „хибридно новинарство” – мешање Интернета и папира било решење за листове, једном кад тиражи и оглашавање додирну дно. Тражити од новинара да комбинује свој посао са Интернетом, јесте као кад би се од Френка Синатре очекивало да успешно репује, додаје Џонс у „Губитку вести”.

Он у штампи види „пулсирајуће срце заједнице, лако преносив папирнати продукт, чија је технологија најездом новитета неоправдано потцењена”.

У реду да изађу на тржиште чека још маса дигиталних новитета. И сви се они из петних жила труде да направе савршену мимикрију папира и црних слова. За то време, у Филаделфији, некадашњој престоници Новог света, где је декларација о независности први пут угледала „светлост дана” у једном од тадашњих локалних листова, две преостале градске новине грцају у банкроту. Дигитални медији нису успели да заузму место које има штампа. Они, пре свега, нису географски утемељени, они не праве заједничко урбано племе од својих читаоца, да не говоримо да некако по природи ствари нису у стању да произведу то фино шушкање папира. А без таквог новинског шушкања, нема ни оне тековине на којој је заснован и нови и стари свет.

Друга америчка струја себе назива присталицама новотарија докоптужује горенаведене ауторе да једноставно не признају и не прихватају ново доба.Да ли због носталгије или стварних разлога,потписана ауторка (и без префројдовског ЈА) склона је да се приклони Американцима који увиђају свеопшти, суштински значај папирнатог шушкања. Каква год да је, ова музичка пратња мора да постоји како диригенти не би солирали.Будућност јој можда неће дати за право.